Први балкански рат. Први балкански рат започео је 18. октобра 1912. године, на дан кад је Србија објавила рат Турској и кад су српске трупе прешле преко заједничке границе. Нашавши се у рату са балканским савезницима, Турска је одмах закључила мир с Италијом. Мада растерећена једне бриге, она се наспрам Србије, Црне Горе, Грчке и Бугарске убрзо нашла у потпуно подређеном ратном положају: код Куманова су разбијене главне турске снаге, а српска војска, која је већ била ослободила део Рашке, Косово и део Метохије, наставила је своје напредовање ка Битољу; Црногорска војска ослободила је Васојевиће и делове Рашке и Метохије, а опсела је Скадар; Грци су опсели Јањину и запутили се ка Солуну, а њихова флота је, као што се то од ње и очекивало, остварила превласт у Јегејском мору; део својих трупа Бугари су усмерили ка Солуну, а главнина је опсела Једрене. До краја новембра Грци су узели Солун, а српска војска је, победом у битољској бици и изласком преко Арбаније на Јадран, већ била остварила своје ратне циљеве.
Притиснута са свих страна, Турска је била принуђена да 3. децембра потпише примирје. Средином децембра у Лондону је почела мировна конференција, која је одмах одлучила да Србију потисне с мора, тако што ће се на подручју између Грчке и Црне Горе формирати аутономна држава Арбанија, без још увек одређених граница. Док су преговори у Лондону још трајали, на самом крају јануара 1913. године у Турској је дошло до државног удара, а сви захтеви великих сила према Турској одбачени су. Рат је продужен: Црногорски напади на Скадар настављени су уз подршку српске војске (све док она није била принуђена да се повуче са приморја), Јањина се предала почетком марта, крајем марта пало је Једрене под налетом бугарске и српске војске, а 23. априла скадарска посада предала се Црногорцима. У међувремену, схватајући да нема другог излаза, Турска је прихватила да преговара о миру. На руку јој је ишла и Бугарска, која је, незадовољна својим добицима у Маћедонији, дошла у спор са савезницима, најпре са Грчком, а затим и са Србијом; Бугари су, без знања својих савезника, 13. априла сепаратно потписали примирје са Турском. Осам дана касније и остали савезници прихватили су да преговарају о миру, а 14. маја, уз додатни дипломатски притисак, Црна Гора „вратила” је Скадар великим силама. Под притиском истих тих сила, 30. маја 1913. године, Србија, Грчка и Црна Гора потписале су у Лондону понуђени текст мировног уговора. Први балкански рат био је, тако, завршен.
Бугарски спорови са савезницима. Односи у Балканском савезу почели су да се отворено заоштравају на самом почетку рата са Турском. Већ првих дана новембра 1912. године избио је спор између Грка и Бугара, пошто су грчки територијални захтеви били неприхватљиви за Бугаре, исто као и нешто доцнији грчки предлог да Антанта преузме улогу арбитра у насталом спору. Како су Бугари пренебрегавали све грчке покушаје да се дође до неког решења, Грци су се окренули Србији, „истичући да је грчко-српско зближење неопходно потребно како би се спречило претерано јачање Бугарске, подједнако штетно и за Грчку и за Србију због непоправљивог нарушавања балканске равнотеже” (1, 230).
У првом тренутку Србија је била склона да прихвати бугарски став о подели територија сразмерно поднетим људским жртвама и материјалним штетама, али то није одговарало Грчкој. Нови српски предлог да свака савезница задржи територију коју је њена војска запосела такође се није допао Грчкој, што је запретило неспоразумом и на овој страни. Почетком 1913. године бугарски територијални прохтеви већ су били такви да и идеја о посебном грчко-српском савезу против Бугарске није била далеко. Крајем фебруара и почетком марта дошло је и до оружаног сукоба између грчких и бугарских војника са већим бројем жртава, а сваки нови покушај да се преговорима дође до неког правичног решења био је безуспешан. Крајем маја дошло је до новог оружаног сукоба, а руска влада затражила је да се спор изнесе на арбитражу. Прибојавајући се арбитраже, Бугари су извели један брз „дипломатски” маневар и 3. јуна пристали да потпишу протокол о новој демаркационој линији према Грчкој. Бугарски историчар Гиргинов не крије да је протокол потписан само због тога да се бугарској војсци „купи” време потребно за пребацивање с њеног источног на западни фронт (1, 230-232).
У међувремену, заоштравали су се и бугарско-српски односи. Први неспоразуми избили су почетком фебруара 1913. године, кад је Бугарска затражила да јој Србија, као помоћ за заузимање Једрена, пошаље и тешку артиљерију, с тим да за ту „услугу” добије новчану накнаду. Никола Пашић је одговорио да „српски народ, као и сваки други, сматра своју војску и своје оружје као саставни део народне части који се не продају нити уступају за новац и ја налазим да би нам се наносила увреда када би се на нашу војску гледало као на најамничку, за чије се услуге може нудити нека новчана одштета” (1, 232).
Пошто је новац и после те Пашићеве изјаве поново понуђен, Србија је била принуђена да званично затражи ревизију српско-бугарског уговора о савезу. У писму српском посланику у Бугарској Пашић је детаљно образложио тај захтев:
„Бугарска није послала уговором предвиђени контигент трупа на вардарско војиште, па је Србија сама поднела све жртве на овом војишту; Србија је, покоравајући се одлуци великих сила, напустила јадранско приморје и на тај начин жртвовала своју неспорну територију да би сачувала себе и Бугарску од једног рата који је претио да поништи све њихове успехе; Србија је, на молбу бугарске владе, послала преко 50.000 војника са тешком артиљеријом на маричко војиште, иако то по уговору није предвиђено;
После извршења свог ратног задатка, Србија више од три месеца стоји са целом својом војском на страни Бугарске помажући јој да добије Једрене и територије на које она није претендовала приликом склапања српско-бугарског уговора” (1, 234).
Уместо да непосредно одговори, Бугари су тражили од Русије „да уразуми Србе”. На руска упозорења Пашић је одговорио да „Српска влада неће допустити да се Бугарска пружи између Србије и Грчке и дође у додир са Албанијом па макар изгубили симпатије целога света”. Нису ни Бугари одступали, тврдећи да „Србија није учинила ништа више од онога на што се обавезала Уговором, Војном конвенцијом и њеним прилозима” (1, 234-235). У међувремену, пошто је 26. марта пала тврђава у Једрену, бугарска штампа затражила је од своје владе да српским војницима, онима који су пет месеци раније притекли у помоћ бугарским опсадним трупама и тамо дочекани као „мили и драги гости” и „братска савезничка војска”, онемогући повратак у отаџбину, да их интернира и третира као ратне заробљенике.