Средином априла Бугарска је потписала сепаратни мир са Турском, не обавештавајући о томе своје савезнике. Пашић је у томе чину видео директну опасност за Србију, те је од Врховне команде затражио да се понаша у складу са новонасталом ситуацијом. Истовремено, он је активирао преговоре о склапању савеза са Грчком, сугеришући да се у тај савез укључи и Румунија. Руска влада покушала је да умири „савезничке” страсти предлогом да сви савезници демобилишу своје војске и да њихови председници влада покушају да у директним преговорима реше све нагомилане проблеме. Србија је била вољна да прихвати руске сугестије, под условом да и Грчка и Бугарска демобилишу своје снаге, али су се Бугари и даље чврсто држали свог тумачења појединих одредаба српско-бугарског споразума.
Руси су и даље настојали да се до решења дође мирним путем: Србији су препоручивали да поштује одредбе још увек важећег уговора, истовремено јој стављајући у изглед велике територијалне добити у јужнословенским крајевима под Аустроугарском (у погодном тренутку), а Бугарској да ће „мудро поступити ако сама увиди неопходност извесне исправке у уговореном разграничењу и учини бар извесне уступке” (1, 235).
Србија је и даље тражила да се уговор ревидира, после чега би се одредила међународна арбитража. Са своје стране, Бугарска је од Русије тражила да примора Србију на евакуацију спорне територије. Таквој логици ишли су на руку и јавни скупови на којима је захтевано да се Бугарска „са мачем у руци бори за прикључење Македоније са Солуном, Зајечаром, Пиротом, Нишом, Врањем и Лесковцем” (1, 238). Бугарска дипломатија тражила је да се напусте преговори и да се енергичном војном акцијом Срби одбаце иза Шар-планине. Бугарска Врховна команда, опет, тражила је од своје владе да, избегавајући одговорност за рат, изазове оружани сукоб са Србијом и Грчком и дефинитивно оствари своју превласт на Балкану.
У новом покушају да се изађе из кризе, Србија је предложила бугарској влади да се о расподели територија расправља на заједничкој конференцији свих балканских савезница. Као крајњу границу до које се могло попуштати, Србија је у писму руском министру спољних послова Сергеју Сазонову означила десну обалу Злетовске реке и реке Брегалнице до њеног ушћа у Вардар, а затим леву обалу Вардара до Ђевђелије, где српска и грчка граница треба да се додирују. Територија западно од поменуте линије ни по чему се за српску страну није могла сматрати спорном, а „у Србији нема ни силе ни ауторитета који би могли склонити војску да напусти Велес, Прилеп, Битољ и Охрид” (1, 237). Наравно, Србија је имала у виду да је то „неспорно” подручје већином настањено Србима, не спорећи да су са њима живеле и неке друге народности. Пашић је тих дана уверавао Народну скупштину да „подела територије од Турске задобивене не може се извршити по принципу народности, јер су народи у Македонији тако измешани, да је апсолутно немогуће створити државе балканске које би биле способне за живот држећи се строго и искључиво принципа народности. Македонија није целина етнографска, није земља у којој живи један народ, него је земља пуна разних народности. У њој има Срба, Бугара, Грка, Румуна, Турака и Арнаута, па и један знатан део Јевреја”.
Првог јуна, у одговору на Пашићево питање да ли Србија може успешно ратовати са Бугарском, Врховна команда је проценила „да је сумњив изглед на успех када би сами ратовали против Бугара… Међутим, сви смо сложни у томе, да би Србија имала изгледа на успех, када би против Бугара војевала у савезу са Грцима. Али, и у овом случају потребно је да акција наша што пре отпочне, иначе би се оставило Бугарима времена да своју војску концентришу и тада би, разуме се, успех био тежи” (1, 237).
Истога дана, мада после вишемесечног натезања, у Солуну су потписани Уговор о савезу између Грчке и Србије, Војна конвенција и Протокол о заједничком плану операција српске и грчке војске. Са циљем да се ефикасно одбије могући напад бугарске војске, Срби и Грци почели су да преговарају и са Румунијом, а није им била страна ни замисао да у један будући савез укључе чак и Турску.
Бугарска, одлучна да разбије Балкански савез и да приђе аустро-немачком блоку, одбијала је сваку помисао да се из кризе изађе преговорима. Приправна на рат против Србије, она је, по аустријском савету да уз себе придобије Румунију, своје дипломатске активности окренула и на ту страну а, за сваки случај, наређено је да се бугарске трупе концентришу према Србији и Грчкој. Како су се српске и грчке трупе већ налазиле у близини демаркационе линије уз Бугарску, постојала је бојазан да се и најмањи оружани инцидент претвори у рат. Русија је и даље упорно настојала да Србе и Бугаре задржи за преговарачким столом, те су се председници њихових влада сагласили да се сви балкански савезници још једном нађу на окупу и покушају изнаћи излаз из већ врло изражене оштре кризе.
Попустљивост бугарског председника није наишла на разумевање краља Фердинанда и његових сарадника, због чега је на чело нове владе дошао Стојан Данев, човек који није ни помишљао да начини ма и најмањи уступак Србима. Српска влада схватила је ову промену крајње прагматично, па је 8. јуна, на састанку са шефовима опозиционих странака, одлучено да се затражи коначан бугарски одговор на српску ноту о ревизији Уговора. Уколико би одговор био негативан, Србија би објавила анексију свих територија које је она ослободила и које су, за Бугаре, биле спорне.
Рат је био на прагу, па су Русија, Француска и Енглеска, свака својим разлозима, покушавале да сукобљене стране измире, скрећући им пажњу и на опасност од директног оружаног мешања Аустроугарске. (На наговор Немачке да не улази у рат пре но што Балкански савез не буде разбијен, Аустроугарска је у два маха одустајала од напада на Србију и Црну Гору; постојала је бојазан да ће се против аустро-немачког блока, поред руског фронта на истоку и француског на западу, формирати и трећи, на Балкану). Србија је у преписци са руским царем и даље истицала да би за њу најгоре решење било да се Бугарска споји с Арбанијом, док је бугарски краљ једнострано „неопозиво отказао планирани састанак четворице балканских премијера” (1, 242).
Средином јуна, без обзира на став да се Србија неће сложити са границама „које ће је ставити у зависност од Бугарске”, Пашић је још једном покушао да Бугарску наведе на споразум. Он је, наиме, предложио бугарској влади да и једна и друга страна своје војне снаге сведу на четвртину, да тако смање војну тензију и да наставе преговоре, уз арбитражу руског цара. Бугарска се сложила да се приступи демобилизацији, али да њене трупе уђу у Маћедонију и тамо се стационирају поред српских; све друго за њих је било неприхватљиво. Што се тиче арбитраже, очекујући да би им Русија доделила све подручје до Битоља, Бугари су захтевали да арбитражу прихвати и српска страна, безусловно и на основу уговора.
