Била је то само варка, пошто су бугарски краљ Фердинанд Кобург и његови сарадници, прогермански оријентисани, већ били донели одлуку да „бугарска војска без објаве рата приступи поседању спорних области у Македонији” (1, 249).
Све то имајући у виду, руска влада је ултимативно затражила да до 25. јуна обе стране доставе јасну и одређену изјаву да прихватају арбитражу. Да би се избегао рат, Пашић је предложио Министарском савету да се безусловна арбитража прихвати. Због тога, замерено му је да не штити српске интересе, а министар војни и министар правосуђа поднели су оставке. Пошто ни краљ Петар није био за попуштање, Пашић је поднео оставку. На интервенцију Русије и Француске, краљ је оставку одбио, а министарска криза окончана је 27. јуна прихватањем Пашићевог става да се руска арбитража прихвати без резерве. Овакав обрт није био прихватљив за Грчку, иако је Србија добила уверавања од руске владе „да се неће приступити арбитражи пре него се истовремено грчко-бугарски спор упути истим правцем” (1, 245); она се прибојавала да ће се српско попуштање протумачити да је и Грчка, као српски савезник, прихватила безусловну арбитражу.
Проблеми за српску владу искрсли су на многим странама чим је на дневни ред Народне скупштине стављена декларација о арбитражи. Све партије питале су о чему се стварно ради, а став српске војске исказао је ђенерал Живојин Мишић речима да „ако би се ко нашао у Врховној команди који би пристао на уступање Битоља Бугарима, дајем вам часну реч да ћу га сопственим рукама везати и дотерати овамо, одакле ћемо са нашим храбрим пуковима полетети да бранимо Битољ” (1, 246). Мишић није без разлога помињао Битољ, јер је и сам добро знао да Врховна команда ослушкује шта се о тој ствари прича на разним утицајним местима, нарочито међу масонима и „српским” интелектуалцима, на пример. Амерички масони, међу њима и известан број Срба из „танког слоја елите у САД”, противили су се српским настојањима да запоседну Маћедонију. Наравно, такав став морао је обавезивати и Михајла Пупина, такође масона, те је он био „крајње ћутљив за време другог балканског рата, мада је био врло гласан у току борбе балканских народа против отоманске тираније у јесен 1912. године. Уосталом, и немасонски кругови међу америчким словенским интелектуалцима били су против тога да Србија задржи Битољ” (15, 175).
Други балкански рат, без објаве. Да би се страсти бар мало смириле, скупштинска седница одложена је за 30. јун. А тога дана, док је Пашић пред народним посланицима образлагао ставове српске владе према руској арбитражи и односима са Бугарском, стигла су два телеграма Врховне команде. „У првом се извештава да су Бугари напали у зору 30. јуна на српску војску дуж целе демаркационе линије у Македонији, а у другом да су у исто време напали и грчку војску на целом фронту” (1, 246).
Српска страна могла је тим чином бити изненађена, али у Бугарској све се одвијало по плану. Тако, на пример, 29. јуна начелник штаба Треће бугарске армије у телеграму свом старијем колеги у Другој армији исказује страх од могућности да Бугарска заиста прихвати арбитражу: „Немамо одважног државника. Малодушност је овладала свима. Солун је неповратно изгубљен. Сви ми, народ и војска, упрли смо поглед у вас. Спасите га. Наређење или слободне руке у том погледу нећете добити. Сами треба да се одлучите. Мора се дејствовати без одлагања”. Одговор је гласио: „Будите мирни. Почињемо данас” (1, 249).
И, заиста, Бугарска је у ноћи између 29. и 30. јуна 1913. године, без формалне објаве рата, напала Србију и Грчку. „Овим актом, којим је коначно разбијен Балкански савез и врата Балкана напола отворена агресивној политици »Drang nach Osten«, Фердинанд Кобург је у пуном смислу те речи одиграо улогу аустроугарског и немачког агента на бугарском престолу. Он је то, 18 година доцније, и јавно признао, када је у Neue Freie Presse писао: »Ја сам часно извршио своју обавезу према германској раси, како за време балканских ратова (1912-1913. г.), тако и за време европског рата«” (1, 250).
Само се у земљи Србији и у њеној Народној скупштини могло десити да и 30. јуна, у расправи о извештају владе о спољној политици, на дан кад је Србија нападнута, посланици једне парламентарне партије затраже хитну демобилизацију војске и, са тим у вези, „мирољубиво” решавање свих спорова између балканских народа: Српска социјалдемократска партија упорно се држала свог капитулантског става, нелојалности сопственој држави и сопственом народу и сулуде идеје о „мирољубивости” у време отворене антисрпске политике и војних претњи са северозапада и с истока.
Други балкански рат био је кратак али жесток. До сукоба двеју војски, бугарске и српске, ојачане једном Црногорском дивизијом, која се, заједно са Добровољачком бригадом, налазила у стратегијској резерви Врховне команде (102, 289), дошло је на Брегалници, првог дана рата. Битка је окончана 9. јула, поразом бугарске војске. „Она је решила исход другог балканског рата, али би оперативни и стратегијски резултати били знатно већи да су Срби своју победу енергично искористили, зашто су постојали сви оперативни услови” (5, књига 2, б). Наиме, српској Врховној команди ставља се на душу да није добро пратила ток битке и да је због тога српска војска пропустила да још у средњој фази потпуно разбије противника. Војне операције на читавом ратишту наставиле су да се одвијају изузетно неповољно за бугарску страну, тако да су се у рат против ње упустиле и Румунија и Турска; прва је успела да узме Добруџу, а друга је повратила Једрене. Срби и Грци чврсто су држали своје позиције, тако да Бугарима није преостало друго него да затраже примирје. Оно је склопљено 31. јула 1913. године, после само месец дана рата. Мир са Бугарском потписан је у Букурешту десет дана касније, а Србији је тамо признато право на целу Јужну Србију, односно Маћедонију, касније познату под именом Македонија.
У овом краткотрајном рату српски војници испољили су високе ратничке квалитете. Један француски официр тада је записао: „Српска војска и њени команданти показали су не само издржљивост која је изнад сваке похвале, него и снагу и страховиту офанзивну способност, која се не може спорити, као и стварну надмоћност над толико хваљеном бугарском војском” (1, 287).
