Уочљиво је, наравно, да се не помиње Хабзбуршка монархија и где би се та замишљена “наша држава” нашла, али је 21. фебруара, на седници бечког парламента, далматински посланик Анте Тресић-Павичић покушао да објасни прави смисао меморандума: “Светска историја не познаје случаја, у којем би Аустрија којем народу дала слободу, али познаје неколико случајева, да су народи, који су се њој поверили, изгубили на подмукли начин слободу. Југословени захтевају национално уједињење и апсолутну независност. Они се неће задовољити мрвицама. Југословени свих трију имена и свих вера искусили су сами шта значи немачка обест” (30, 26). Према овом тумачењу, дакле, Југословени “захтевају апсолутну независност”, а она се, по свој прилици, тражи од Аустрије, иако се зна да Аустрија ником није “дала слободу”. Чак и кад се у Задру 3. марта организује “велики народни збор”, његова резолуција креће се у истом кругу:
“1. захтева потпуно и безусловно остварење начела самоопредељења народа као једини услов живота и слободног развитка јединственог народа Словенаца, Хрвата и Срба;
2. одобрава рад народних представника, започет бечком Декларацијом од 30 маја 1917, која иде за остварењем државне самосталности Јужних Словена;
3. изражава Југословенском Клубу у Бечу захвалност, што је изнео на јавност нечувена недела, почињена нашем народу од почетка овога рата, и захтева дужну одмазду;
4. очекује, да ће народни заступници истрајати непоколебљиво у том правцу, солидарни са заступницима братског чешког народа, сигурни о једнодушном пристајању и потпори свога народа” (30, 26).
Друкчије речено, хрватски и словеначки политичари и даље се баве реторичким темама, Мајском декларацијом и њеним залагањем за остваривање националних права у оквиру Хабзбуршке монархије и солидарношћу са чешким народом, не помињући при томе Крфску декларацију и Србију. Из Пашићевог неприхватања њихове идеје о “општој народној скупштини”, као и из неких наредних дипломатских корака српске владе, они су извукли закључак да ће Србија одустати од Крфске декларације, односно да би њен интерес био задовољен ослобођењем Босне и Херцеговине. Југословенски одбор тако наставља своју сепаратну политику, рачунајући понајвише на италијанску подршку и тражећи ослонац у Енглеској и Сједињеним Америчким Државама. За словеначке и хрватске чланове тог Одбора небитна је била и чињеница да су продору њихових информација у енглески и амерички врх ипак понајвише допринели српски посланици у Вашингтону и Лондону. Из њиховог угла, све то морало је бити логично, јер је баш тих дана председник Сједињених Држава поново образложио своју теорију о опстанку Хабзбуршке монархије.
Вилсон и право народа на самоопредељење. У свом новом говору пред Конгресом, 11. фебруара, Вилсон је рекао да питање народа у Аустроугарској није само њена унутрашња ствар и да је у интересу Европе и човечан – ства да националне тежње тих народа буду задовољене. Одлучније но икад раније, Вилсон је истакао право народа на самоопредељење као „императивно начело акције које државници могу игнорисати само на сопствену штету”. Истовремено, он је формулисао услове под којима се може постићи споразум с Немачком и Аустроугарском: да одредбе о миру буду засноване на пуној праведности; да владе не смеју трговати народима као трговачком робом; да сваки територијални проблем буде после рата решен у интересу народа којих се тиче, а не као део погодбе између супротстављених земаља; народним захтевима треба удовољити у потпуности, без уношења нових или задржавања ранијих елемената неслоге који би могли угрозити мир. Он је био уверен да се применом тачке 10. његовог програма од 8. јануара Аустроугарска може придобити за закључење сепаратног мира, а да би то било праведно и према словенским народима. Иако је добро знао да таква политика не одговара представницима словенских народа у Аустроугарској и српској влади, Вилсон није узмицао; и даље је доследно бранио опстанак Хабзбуршке монархије, а мировни споразум са њом видео је као могућност да се Немачка потпуно изолује. Овде треба имати на уму да је међу Савезницима, нарочито у Америци и Енглеској, било врло утицајних државника који су и раније и тада више желели „Југославију” у оквиру Аустроугарске него изван ње, понајмање уз Србију. „Сматрали су да ће једна Аустро-Угарска, са половином словенских насеља у њој, бити снажнија протутежа Германији, него једна нова држава, у којој би сви јужни Словени били окупљени око Србије. С тога су Савезници српској влади стално говорили: што се тиче Срба, ту нема никакве тешкоће, али треба питати Хрвате и Словенце да ли и они хоће да се уједине с вама. Тако се одговарало српској влади још од 1915. г. У ствари, Савезницима ту није било стало до тога да задовоље жеље Хрвата и Словенаца, него је то био изговор, у којем је прикривана интимна мисао о евентуалном одржању Аустро-Угарске, у којој би Хрвати и Словенци нашли места”. И Пашић је на Крфској конференцији говорио да су „савезници неки пут више неки пут мање расположени за наше захтеве… Д-р Трумбић прецењује нашу улогу и нашу важност у погледу на наше Савезнике и светске догађаје. Не води се овај општи рат само за решење српског питања. Они који ратују и дају жртве решавају своја питања, а наше питање помоћиће у колико се слаже с њиховим интересима” (19, 146-147).
Почетком марта у Лондон су стигли представници италијанског Одбора за споразум с потлаченим народима Аустроугарске. Мада се радило о групи приватних лица, њихов одлазак на састанак с Југословенским одбором био је договорен с италијанском владом, исто као и претходни састанци с Пољацима, Чесима и Румунима. Британска влада такође је била заинтересована за сусрет, јер је и даље рачунала с могућношћу сепаратног мира с Аустроугарском. Иако му је било јасно да Италијани очекују практичне добитке из евентуалног споразума, Трумбић је оценио да се овим путем југословенско питање „помиче, сиже, излази на површину, оно добива уважења као никад до сада у јавном мишљењу и код савезничких влада”. За Хрвате то је била „нова атмосфера, која мора дјеловат неизбјежно и на то да Лондонски пакт постане одржив и отвара се пут ка бољим односима нашега и талијанског народа”. Да не би испало како више нема проблема између Италије и Југословена, Трумбић је у писму једном свом сараднику из Одбора сугерисао да „у никакве територијалне конкретне спорове не улазимо, јер не можемо се усудити да признамо туђем народу право ни на једно село нашега народа” (71, 292).
Преговори су текли прилично натегнуто, а разлог томе био је садржан у супротним гледањима на Лондонски уговор; мало је недостајало да скуп буде прекинут због неслагања око нацрта декларације коју је за будући конгрес потлачених народа из Аустроугарске предложио Хенри В. Стид.
