Декларација је почивала на тезама да хабзбуршка доминација представља највећу препреку за остварење појединих права у Монархији, да сваки од потлачених народа има право на јединство и политичку и економску независност, да ће се међусобном разграничавању приступити у духу добросуседства и на начелима народности и права на самоодређење народа и да ће се националним мањинама пружити све гаранције за употребу сопственог језика, културе и економског развитка. Ипак, Трумбић се њеном нацрту супротставио, јер није поменута Крфска декларација, као повеља југословенског уједињења. Италијани су прихватали да се поједине формулације везане за разграничење и примену начела народности престилизују, али нису пристајали на помињање Крфске декларације. Стид је убеђивао Трумбића да попусти, јер би се на тај начин отворио пут ка политици која би довела до рушења Аустроугарске. У том смислу деловали су и Ситон Вотсон и Еванс, уверавајући га да подморнички рат угрожава савезничке интересе и да савезничка војничка ситуација није баш најповољнија. Коначно, кад се већ чинило да од споразума нема ништа, Трумбић је прихватио првобитни нацрт са побољшањима понуђеним с италијанске стране (71, 294-296), која су, у основи, признала принципе Крфске декларације, али не помињући је (29, 18). Одредба којом се проглашује да је „ослобођење Јадранског мора и његова обрана од сваког садашњег и будућег непријатеља животан интерес њихових народа” морала је за Трумбића бити прихватљива, мада се на српској страни нико није бавио питањем на кога се односи синтагма о „садашњим и будућим непријатељима”.
Пошто су његов споразум подржали остали чланови Југословенског одбора и „све исељеничке организације”, Трумбић се том подршком одмах похвалио Италијанима. На другој страни, у писму Пашићу, он изражава наду да ће његов споразум бити користан „у колико ће настати бољи односи с Италијом и у колико наше питање свраћа на себе пажњу”. Пашић је, опет, уверавао Трумбића да Лондонски уговор мање обећава од споразума с Југословенима: „Она (Италија – ИП) је пошла добрим путем и ми смо позвани, да се чувамо неразмишљених корака, да избегавамо спорове око споредних питања, и да сву бригу управимо на то, да се постигне један праведан споразум, који би био заснован не на споразуму Италије са Споразумом већ на принципу народности” и са гаранцијама предвиђеним у његовом, Трумбићевом, споразуму с Италијанима (71, 297).
Док је говорио о „принципу народности” и о „праведном споразуму”, Пашић је свакако имао на уму свој већ припремљени меморандум о националним тежњама Србије и границама које она тражи за будућу југословенску државу. Крајем марта тај се меморандум нашао пред посланицима српске Народне скупштине. Према Италијанима, граница је ишла од границе с Аустријом на југ ка Трсту, мада би Србија била спремна да одустане од Трста и западних обала Истре, пошто су тамо италијанска насеља „измешана са Словенцима до Поле (Пуле – ИП), а отуда наступа опет чисто словенско-хрватско-српско насељење до Скадра на Бојани”. Све је то етнографска граница, а државна граница, која не треба да буде стратегијска, јер Италија већ има превласт на Јадрану а Југославија нема морнарице, биће одређена после рата, међусобним споразумом. Наравно, најбоље би било да се спор између Италије и Југославије реши тако што ће обе државе једнако користити Јадран и што би сложно браниле своје „суседне интересе”, нарочито од угрожавања са севера.
Мада је подржала Пашићеву изјаву о српској одлучности да се до краја бори за уједињење, опозиција му је замерила што се у меморандуму не помињу Крфска декларација и Југословенски одбор. Без обзира на то, последњег дана марта меморандум је био послат свим српским посланицима на страни да се знају по њему управљати, а Пашић се суочио с неповерењем у његову унутрашњу политику.
Крајем маја 1918. године српска влада јасно је ставила до знања да Србија и Јужни Словени из Аустроугарске могу рачунати с уједињењем само ако немачки империјализам буде поражен и Аустроугарска буде разбијена на националне државе. Истакнуто је при томе да је покрет југословенских народа заснован на принципима због којих су Сједињене Америчке Државе ушле у рат и да би, због тога, свим народима у Аустроугарској требало јавно признати право на самоопредељење и остварење њихових националних тежњи. У међувремену, чак је и један високи функционер Стејт де партмента у меморандуму о аустроугарским Словенима изнео политичке и моралне разлоге у прилог њиховим тежњама за слободом и независношћу. Истакао је да је та борба праведна и да ће она довести до слома Аустроугарске, изолације Немачке и њене капитулације. Државе које ће настати на развалинама Аустроугарске он је назвао браном против немачког надирања на исток и важним фактором мира у послератној Европи.
Почетком априла 1918. године у Риму је одржан конгрес потлачених народа из Аустроугарске. Сваком од тих народа признато је право на „своје јединство у националној држави или да га допуни како би постигао потпуну политичку и економску независност” од Аустроугарске, која је само „оруђе у рукама њемачке доминације и основна запрека за остварење њихових тежња и права”. Да би сваки од тих народа постигао „потпуно ослобођење, потпуно национално уједињење и политичку слободу”, прокламовано је и право тих народа на заједничку борбу против својих тлачитеља.
Требало је да прође скоро два месеца да би влада Сједињених Америчких Држава саопштила како је она тај конгрес „пратила с интересом” и да „националне тежње Чехословака и Југословена” уживају „њене најозбиљније симпатије”. Вест о томе објављена је 29. маја, а неколико дана касније, британска и француска влада признале су Чехословачко Народно веће као највиши орган чехословачког ослободилачког покрета организованог у савезничким земљама. Што се таква одлука није односила и на Југословене и Пољаке, енглески министар спољних послова гроф Балфур оправдао је италијанском тврдњом да Хрвати неће у заједничку државу са Србима, него хоће аутономију под Хабзбурзима. Пошто је било јасно да су Француска, Енглеска и Италија америчку изјаву од 29. маја схватиле рестриктивно у односу на Јужне Словене и Пољаке, Вилсон је 26. јуна ставио до знања својим сарадницима да више не треба имати обзира према територијалном интегритету Аустроугарске. У складу са тим, Стејт департмент дао је 28. јуна 1918. изјаву у којој се каже да су немачки и аустроугарски званични фактори покушали да изврну и нетачно протумаче смисао америчке поруке од 29. маја. У вези са том поруком није смело бити никакве недоумице: једини њен смисао садржан је у неопходности да „све словенске расе треба да буду потпуно ослобођене од немачке и аустријске власти”.
