Крајем јула, на четврту годишњицу аустроугарског ултиматума Србији, у Лондону је уприличена свечаност на којој су представници српске и енглеске владе изрекли извесне ставове, додуше незваничне, али ставове којима се није могла одрећи извесна политичка тежина.
Српски посланик Јовановић изложио је српске политичке погледе у свега неколико тачака:
„1. Неодвисност и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у неодвисну народну државу;
2. Балкан балканским народима;
3. репарација опустошених крајева, у којима обитавају Југославени;
4. економски и интелектуални саобраћај са савезничким властима за већу потпору и обрану будуће Југославенске државе. Југославенска држава бит ће чувар истока и мира у Европи” (28, 481).
Гроф Балфур, енглески министар спољних послова, формулисао је своје ставове у свега неколико реченица:
„Овај је рат сасвим јасно показао, ако се о томе икад сумњало, да ће народ, који је подчињен Њемачкој – да сасвим отворено кажем – народ, који је у захвату Њемачке, – посве сигурно осјетити сву тежњу њемачког бирократског и војничког строја, који ће настојати, да га утисне у такав калуп, какав би пристао Њемачкој. Ето, то је главни разлог, зашто осјећам, да се мора предузети све и сва, е да се спријечи, да такав мрачни удес, таква мрачна судбина задеси несретни народ на Балканском полуострву, нарочито Југославене, о којима сад водимо бригу. Ништа не може бити сигурније него то, да, што буду Савезници имали више успјеха, то ће се више ширити савезнички идеали народне слободе, народног развоја и народне независности… Ако Бог да… те ако икад наступи срећни дан, да се прогласи мир – не њемачки мир, нити бритски (британски – ИП) мир, нити француски мир, већ мир цивилизације – кад тај срећни дан наступи, надам се да ће српски министар не само моћи оком захватити стару домовину своју, него и оно племе, којега је домовина његова само дио, и да ће моћи казати, да су они били подобни да добију потпуни дио пробитака, што их будемо стекли нашом обилно пролијеваном крвљу и разасутом имовином – а такав ће нам успјех улити повјерење, да је добитак, ма да је жртва била тешка, и више него сразмјеран са жртвом” (28, 481-482).
Ако је Јовановић својом изјавом укратко дефинисао српске ратне циљеве, Балфур је врло јасно ставио на знање да ће се Енглеска заложити за ликвидацију Аустроугарске и да ће учинити „све и сва” против немачких напора да у свој „калуп” сместе „несретни народ на Балканском полуострву, нарочито Југословене”. Било је то први пут да један енглески министар говори о рушењу Аустроугарске.
Пут ка реализацији Крфске декларације и уједињењу Словенаца, Хрвата и Срба из Аустроугарске са Србијом био је, тако, утрвен.
