Сарајевски атентат као повод. Атентат у Сарајеву. Резултати Другог балканског рата нису били по вољи Бечу и његовој дипломатији. Још док се садржина мировног уговора у Букурешту могла само наслућивати, цар Фрањо Јосиф умиривао је Бугарску тврдњом да њена будућност не може бити препуштена искључиво ратној срећи, а Немачку је уверавао да Аустроугарској прети велика опасност од увећане Србије. У новонасталим околностима, да се Румунија и Грчка не би чвршће везале уз Србију, Берлин није подржао агресивне бечке кругове. Србија је тако добила још једну годину каквог-таквог мира, а национално одушевљење Срба у Аустроугарској кренуло је ка врхунцу. „Полет Србије, показан снажно у балканском рату, дао је довољно доказа о њеној виталној снази, развијаној дотле под врло тешким условима. Разумљиво је стога што су се сад у ојачану Србију почеле упирати очи њихових сународника из ропства са још више поверења него пре и што јој се почела с много страна додељивати улога Пијемонта. И Србија сама осетила се, после ових успеха, више свесна своје снаге и свог позива. У њену вредност као вође за дело народног уједињења веровали су дотле само појединци; од тада, у њу је почео веровати скоро сав народ” (6, 206).
Док се борба српског народа за национално ослобођење распламсавала на свим странама, на Видовдан 1914. године, група ђака и радника из организације „Млада Босна” извела је у Сарајеву атентат на надвојводу Фрању Фердинанда, наследника Хабзбуршког престола. Овај догађај добро је дошао ратоборним круговима у Бечу да приступе реализовању својих замисли о умиривању својих јужних суседа, нападу на Србију и проширењу хабзбуршке власти чак тамо до Солуна. Званични војни кругови у Бечу оценили су атентат као српску објаву рата Аустроугарској и „препоруку” да се рат прихвати „из политичких разлога”, а генерал Конрад Хецендорф, начелник аустроугарског генералштаба, тврдио је да „ако пропустимо ову прилику, Царство ће бити изложено новим експлозијама југословенских, чешких, руских, румунских и италијанских аспирација” (10, 375). У мемоарима из 1926. године он ту „прилику” не везује за сарајевски атентат, већ за потребу да се коначно остваре кључни аустријски стратегијски и политички циљеви на Балкану: „Аустрија је имала да бира да остане целина или да се распадне на националне државе. Она је извукла мач да очува целину, а не да казни Србију за убиство Франца Фердинанда у Сарајеву” (67, 40).
Непосредно по атентату, на бечким улицама дошло је до антисрпских демонстрација, а информативна гласила у Бечу и Будимпешти, сва у рукама власти, појачала су своје нападе на Србију и Србе. Баварски посланик у Бечу, иако је сматрао да је атентат плод дугогодишњег београдског деловања на политичку и националну свест Срба у Монархији, упозоравао је да тек коју деценију раније, у време Обреновића, није било српске мржње према Монархији; њу су у међувремену посејали маџарски аграрци. На другој страни, српски посланик Јован Јовановић Пижон известио је из Беча да је вест о атентату код обичног света изазвала „осећање ослобођења од нечега што је притискивало, а код једне мањине интелектуалаца опет осећање олакшања што је наступило нешто што се нејасно очекивало”.
У Будимпешти се чак исказивала радост што је са политичке позорнице нестао велики противник маџарске аутономије и утицаја маџарске аристократије на државну политику. Касније, те је ставове један маџарски аутор формулисао запажањем да ни Аустрија ни Фердинанд нису заслужили да Угарска због њих уђе у рат. Понајмање је то заслужио Фердинанд, најомраженији Хабзбурговац у Угарској, који је маџарски језик називао „псећим лавежом” и који је, према бројним сведочанствима, говорио да ће, када дође на престо, „узети гуму и Маџарску избрисати са географске карте”. Без обзира на то, у многобројним листовима по Угарској одјекивале су клетве према атентаторима и Краљевини Србији као подстрекачу, тражили су се кривци и одмазда, распиривала се ратничка атмосфера и расправљало о томе како Србију војнички казнити и територијално умањити. Предлагало се да се Србији ампутирају њени поједини делови и да се они уступе Бугарској, Арбанији и Угарској.
О свему томе ништа друкчије није мислио ни цар Фрањо Јосиф, који је на једно упозорење да би се из казнене експедиције на Србију могао излећи светски рат, одговорио: „Ништа не смета! Ако Аустрија треба да пропадне, нека потоне у мору крви”. Било је то у истој равни с одлуком бечког Министарског савета од 7. јула 1914. године да Србији треба предати ултиматум са посве неприхватљивим условима. Мада је бечко Министарство спољних послова још средином јула располагало извештајем свог специјалног изасланика у Сарајеву да „не постоји било шта што би указивало на одговорност српске владе у организовању убиства или у његовој припреми, или у снабдевању оружјем, нити има било шта што би навело човека да посумња у тако нешто” и да, „напротив, постоје докази који, изгледа, могу да наведу на закључак да је тако нешто изван сваке сумње”, аустроугарска ратна машинерија стављена је у погон. Не часећи часа, придружила јој се и немачка војна сила.
У току припрема за рат, Аустроугарска је започела праву хајку против свих својих поданика за које је веровала да јој нису довољно одани, да према Србији показују било какве симпатије, или да своју будућност виде ван оквира Хабзбуршке монархије. Како каже Чехиња Милада Паулова, „Срби су морали да окају своју српску народност, као народ, сви без разлике, и то губитком свега што значи за човека: породичне среће, личне имовине и грађанских права”.
По тадашњим аустријским и угарским јужним провинцијама, у Босни и Херцеговини, Војводини Српској, Далмацији, Славонији и Хрватској, почела су хапшења, интернације, прогонства и сви могући облици лишавања слободе и слободног кретања. У областима дуж границе са Србијом, у свим српским местима узимани су таоци, који су одговарали за ред и мир у својој околини. Живот талаца увек је висио о концу, а за нечији преступ у „слободи”, они су извођени на стрељање. Све што је српско проглашено је сумњивим и било је изложено нападима и порузи. Цркве су скрнављене, школе демолиране, соколске дворане растуране.
У реализацији тако опсежне репресивне делатности, поред полиције и жандармерије, главна улога припала је војним властима и преким судовима. Велик број Срба стрпан је у логоре широм Монархије, а многи су мобилисани у аустроугарску војску и послати на фронт. Као што су за велеиздају оптужени сви који су били похапшени непосредно пред избијање ра та, тако је поступано и са свим доцнијим ухапшеницима.
