Ултиматум Србији (93, 69-76). Догађаји су се одвијали брзо, тако да је већ 23. јула Аустроугарска у својој ноти српској влади оптужила Краљевину Србију „да се идеја о атентату родила у Београду, да су им (атентаторима – ИП) оружје и муницију дали официри и чиновници, чланови Народне одбране, и да су прелазак у Босну спровеле старешине српске пограничне службе”. Оптужујући Србију да је заграничне Србе хушкала против Хабзбуршког царства, Беч је захтевао да српска влада званично осуди сваку пропаганду против Аустроугарске. Изјаву о томе српска влада морала је објавити на првој страни службених новина, а српски краљ морао је ту изјаву саопштити и војсци, путем дневне заповести. Ултиматум је садржавао десет тачака, а замишљено је било да се у њему, по форми одмереном, нађу довољно уверљиве оптужбе и да захтеви буду неприхватљиви, тако да се дипломатским круговима у свету одузму сви аргументи против аустроугарских разлога за дуго припремани рат против Србије. У ноти је, између осталог, захтевано да се забрани рад свим удружењима за чији се рад може рећи да је уперен против Аустроугарске, да се из јавне наставе избаце наставници и наставна средства која би могла служити пропаганди против Аустроугарске, да ће ухапсити све особе компромитоване сарајевским атентатом, да ће спречити недозвољено пребацивање оружја и муниције преко границе са Босном и Херцеговином, да ће прихватити сарадњу с аустроугарским органима у циљу сузбијања субверзивне делатности против Монархије и да ће, уз учешће аустроугарских органа, отворити истрагу против свих особа које су умешане у атентат а налазе се на територији Србије.
За одговор на ултиматум било је остављено свега два дана.
Никола Пашић саопштио је енглеском посланику у Београду да су „аустроугарски захтеви такви да их влада ни једне независне земље не може у целини примити”, а српска влада закључила је да „не остаје ништа друго него да се гине”. Обраћајући се руском цару Николају II, регент Александар пише 24. јула да „захтеви у аустроугарској ноти понижавају сасвим излишно Србију и не слажу се са њеним достојанством независне државе”. У енглеској дипломатији овај ултиматум оцењен је као „најужаснији документ који је једна држава икада уручила некој другој држави”, а руски министар спољних послова Сергеј Сазонов рекао је бечком амбасадору: „Хоћете рат са Србијом… Ви у Европу подмећете пожар. Хоћете рат и спаљујете мостове за собом”. На тај начин он је потврдио упозорење руског амбасадора у Бечу аустроугарском министру спољних послова грофу Берхтолду да аустријски захтев „не може да прихвати једна уставна држава”. Чак су и неки конзервативни берлински листови овај ултиматум назвали „безобразним”. Француски председник Рејмон Поенкаре изјавио је нешто касније да је „питање рата између Аустрије и Србије дошло у овом времену на друго место. Оно је било само изговор, да се изазове европски рат, који је одмах после пораза Бугарске на Балкану припреман од стране Немачке до најмањих ситница. Све германске силе имале су се бацити свом јачином против западне цивилизације и словенства” (77, књига I, 15).
Одговор српске владе на добијени ултиматум формулисали су министар финансија Лазар Пачу, заступник одсутног председника владе Николе Пашића, и министар унутрашњих послова Стојан Протић; одговор је предат у року, али тек пошто се Пашић вратио у Београд и сагласио с његовом садржином. Све захтеве из ултиматума Србија је прихватила, осим шестог, који се односио на истрагу у вези с атентатом и, условно, петог који се тицао субверзивног деловања против Царства. У закључку свог одговора, српска влада изразила је спремност да прихвати миран споразум, с тим да, уколико аустроугарска влада не буде задовољна одговором, сва спорна питања преда на разматрање Међународном суду у Хагу или великим силама.
Српски одговор на ултиматум оцењен је на многим странама као пример дипломатске обзирности и крајње попустљивости, а сам аутор ултиматума касније је записао да је то „најсјајнији образац дипломатске вештине који ја уопште познајем”. Немачки цар Вилхелм II тада је рекао да, без обзира на све резерве које је Србија учинила у свом одговору и које могу бити разјашњене у преговорима, „унутра је садржана капитулација најпонижавајуће врсте и објављена је urbi et orbi. Тиме је отпала свака основа за рат”.
До рата је, ипак, дошло. Измисливши вест да су са друге стране Дунава и Саве отворили ватру на аустроугарску војску стационирану код Ковина, гроф Берхтолд узео је то као повод за рат и објавио га телеграмом од 28. јула 1914. године:
„Пошто Српска краљевска влада није дала повољан одговор на ноту коју јој је 23. јула 1914. године предао аустријски посланик у Београду, Царска и краљевска влада принуђена је да се сама побрине о заштити својих права и интереса и да у том циљу прибегне сили оружја. Аустроугарска се, дакле, од овог тренутка сматра у рату са Србијом”.
Рат је, дакле, био објављен, а затечен за ручком у једној нишкој кафани, пошто је прочитао шта пише у телеграму, Никола Пашић је саопштио присутнима: „Аустрија нам је објавила рат. То је њен крај. Бог ће нам дати победу”.
Мобилизација на српској страни. Србији, тек изашлој из двају балканских ратова, економски и војно још неопорављеној, наметнут је рат и она се поново нашла у ратном вихору. Мобилизација њене војске већ је била објављена краљевим указом, исте вечери кад је одговор на ултиматум уручен аустријском посланику у Београду и он га, и не видевши добро шта у њему пише, оценио неприхватљивим.
Због тога што је велик број обвезника био заузет скупљањем летине, или се за послом нашао изван места свог становања, неки чак и у иностранству, одзив на мобилизацију био је прва два дана слаб. „Снабдевање обвезника материјалном спремом ишло је врло тешко, јер је иста у прошлим ратовима била исцрпљена, а нова се није могла у тако кратком времену направити… велика је оскудица била у оружју, муницији, санитетској и инжињериској опреми, нарочито за нове формације. Оно пак што се имало није било у најбољем стању, јер је у ранијим ратовима искварено или утрошено, а није се имало времена оправити или ново набавити. Па ипак, и поред свих ових тешкоћа, може се рећи да је мобилизасија српске војске текла брзо и у задовољавајућем реду, што се има благодарити искуству из минулих ратова и великом патриотизму српског народа” (77, књига прва, 29-30).
