Српска војска мобилисана је до 30. јула, а после њене концентрасије, изведене од 31. јула до 9. августа 1914. године, око 250.000 бораса распоређено је у оперативну војску а 150.000 у позадину, делом у кадровске пукове, делом у обезбеђење према границама с Арбанијом и Бугарском (5, књига 9, 277). На мобилизасијска места стигао је и велик број оних на које српска врховна команда у том тренутку није рачунала. Од њих је тада формирано најмање шест прекобројних пукова, с око 25.000 бораса (77, књига I, 84, 94-99, 246). Током повлачења српске војске према Јадранском мору, Први, Пети и Шести прекобројни пук налазили су се у саставу Тимочке војске, у њеној Комбинованој дивизији I позива, Други прекобројни пук III позива у Ужичком одреду Дунавске дивизије II позива, Трећи прекобројни пук у Дринској дивизији I позива и Четврти прекобројни пук у Дунавској дивизији I позива.
Још један прекобројни пук с ознаком „Други” више пута се среће у саставу Комбиноване дивизије, и он се разликује од Другог прекобројног пука III позива у Ужичкој војсси. То би значило да је прекобројних пукова било седам, с укупно око 30.000 првкобројних ратника, односно добровољаца. При томе, небитна је чињеница да је у том тренутку, „сем несташице артиљеријских оруђа и мунисије, за рат недостајало и 120.000 пушака”, те је део новооформљених јединиса на самом почетку рата био ненаоружан (5, књига 9, 275).
У таквим условима, највредније у српској војсци били су њен морал и њена храброст, произашли из свести о дужности да се бори за слободу земље и под најтежим околностима. Тим својим вредностима она је морала да надокнађује све остале слабости и материјално-техничку оскудицу.
Црна Гора, с укупно 35.000 мобилисаних бораса (5, књига 9, 277), одмах је стала уз Србију. Непосредно иза тога Немци објављују рат Русији, мотивишући то општом мобилизасијом руске војске, а нешто касније и Француској, као руској савезници. Зарад бржег напредовања ка западу, Немци су прешли преко Белгије, а с образложењем да је тако повређена белгијска неутралност, у рат је ушла и велика Британија. Светски рат започео је свом жестином. Гроф Тиса, председник угарске владе, поручио је тада: „Са Русијом ми ћемо, према ратној срећи, имати и успеха и неуспеха; али у Србији се морамо показати као снажна патрола у пијаној механи” (103, 308).
Андреј Митровић пише да су „прогони по јужним покрајинама Монархије откривали две ствари. Најпре то да су власти покушавале да разоре једну спону која је већ постојала међу Југословенима без обзира на све њихове, и то немале разлике и раздвојености. Та спона је била двострука: идеолошка, најбоље исказивана крилатицом словенски југ, и политичка, исказивана у националним покретима који су међусобно везани заједничким, најчешће још увек потенцијалним, тежњама за независношћу. Затим, без обзира на то што су и даље проширивала расцеп који је рат уносио, ова прогањања су градила нову саставницу коју су сачињавали заједничко страдање и све присутније заједничко осећање угрожености од истог противника. У целини узето, рат је сасвим супротно намери његових покретача ојачао раније створене и стварао нове историјске споне… а Србија и Црна Гора с једне и Југословени у Монархији с друге стране бивали су објективно све мање самостални чиниоци и све више су постајали делови истих историјских то кова, обликујући кроз тадашња кретања нову појаву међусобне повезаности” (93, 68).
Насупрот овом философијском осврту „југословенске” логике, којим се негира постојање српског народа у Хабзбуршкој монархији, стоји јасан и недвосмислен став Радована Самарџића:
„Балкански ратови… у којима је Србија, заједно са својим савезницима, учинила крај турском господству у Европи, само су убрзали одлуку Аустро-Угарске да се коначно обрачуна с неподесним суседом. Поход централних сила на Србију 1914. године организован је као подухват српског истребљења. Цивилизовани свет је остао забезекнут, јер још није био навикао на овакве злочине. Казнене експедиције упућене на незаштићена села, која су до темеља уништавана, бугарски покољи мирног становништва после повлачења српске војске 1915. године, затим процеси, концентрациони логори, тамнице, јавна вешања и стрељања – све је то удешено не само са очитом суровошћу него и с недокучивом перфидијом. На злодела против Срба намерно су пуштани они који су им били најближи. У Босни су од домаћих људи створени наоружани одреди тобоже да бране земљу, у ствари, да врше насиље над српским живљем. Најзад, на српску сељачку војску упућене су огромне царске армије с тешким оруђима” (141, 256-257).
