Аустријски цар Карло и његово Крунско веће закључили су из тога да се Монархија може спасти само ако ступи у непосредне преговоре са Чесима и Југословенима, настојећи при томе да буде максимално предусретљива, нарочито према овима другима. Предуслов за тако нешто био је да се очувају сви постојећи фронтови; прилике на балканском ратишту већ су биле такве да је аустроугарска команда предложила да се њене војне снаге повуку преко Дунава, Саве и Дрине, да тамо успоставе чврсту одбрамбену линију и да одатле војском подрже евентуалне политичке преговоре. Политичку основу за могуће промене цар је видео у свом Манифесту, објављеном само два дана раније, 16. октобра. Полазећи од тврдње да је, откако је “засјео на пријестоље, непокољебљиво… радио око тога, да извојшти свим својим народима мир и да покаже народима Аустрије путеве, на којима могу без запрека и трвења благословно развити снагу својега народа те је успјешно употребити за свој душевни и господарски бољитак”, и имајући у виду потребу “да наново подигнемо домовину на њезиним природним и зато поузданим основима”, цар Карло је одлучио да “Аустрија има да према вољи народа постане савезна држава, у којој свако племе на својем територију твори своју властиту државну заједницу” (93, 122-123).
За царски пројекат било је све мање времена. Деветнаестог октобра, на седници Средишњег одбора Народног вијећа СХС донет је читав низ одлука које су том Вијећу обезбедиле неприкосновен статус у односу на сва подручна (земаљска) народна већа или њихове одборе. Вијеће је, између осталог, изјавило “да од овога часа, опуномоћено од свих народних странака и група, преузима у своје руке вођење народне политике. Одсада не ће уопће у народним питањима никоја странка ни група ни парламентарна скупина више водити никакве посебне политике, ни засебно ступати у преговоре с факторима изван народа, него ће у свим тим питањима бити у будуће једини представник и одлучни чинилац Народно вијеће”. Централизам, оно што је Трумбић пребацивао српској влади, као легитимном органу српске државе, без икаквих обзира наметнуто је као основно правило понашања у Народном вијећу: загребачко Народно вијеће успостављено је као строго централистичка организација, а сви остале политичке групације биле су му подређене у сваком смислу (93, 123-124)!
Преврат у Будимпешти. Прилике су биле већ довољно драматичне кад је 22. октобра вођа угарске опозиције гроф Михаљ Карољи затражио у Парламенту да се Угарска одвоји од Аустрије и Немачке и потпише сепаратни мир. Као одговор на тај захтев, председник маџарске владе Шандор Векерле изјавио је да су већ предузете мере да се маџарски пукови повуку са фронта и да се распореде за одбрану маџарских граница. Та изјава разбијачки је деловала на војно јединство у Царевини, нарочито на фронту. Наредног дана стигла је вест да су се хрватски војници у Ријеци побунили, а Векерлеова влада је, усред парламентарне буре изазване тим догађајем, поднела оставку. Пошто је било јасно да ће нову владу формирати гроф Карољи, пацифистички расположен, и да ће он без одлагања започети процес за одвајање од Аустрије, наде за спас Двојне Монархије почеле су да тону.
Најпре, Карољи је 25. октобра образовао Маџарско народно веће. Својим програмом Веће је затражило да се Маџарској призна независност у границама свих земаља које су биле под круном Светога Стевана, гарантујући немаџарским народима право на аутономију у оквиру Маџарске. Поред тога, чим је формирана нова влада под Карољијевим председништвом, једна од првих њених одлука била је да се све маџарске трупе врате у отаџбину. Ова одлука довела је до опште пометње у аустроугарској војсци затеченој на италијанском фронту. Тек започета савезничка офанзива добила је сасвим друкчије димензије: у политичком смислу, кад је већ било извесно да су српска војска и савезничке трупе на самом крају свог победничког “постсолунског” похода, Трумбић је 27. октобра затражио од Југословенског народног вијећа у Вашингтону, да код америчке владе интервенише против италијанског и, нарочито, против српског војног и политичког ангажмана на подручју које је дотад контролисала Аустроугарска; у војничком погледу, на вест да су 28. октобра у италијанску Врховну команду упућени преговарачи за примирје, отпочело је повлачење аустроугарске војске, а 30. октобра, пошто је маxарским војницима саопштена владина одлука да на свим фронтовима баце оружје, постало је очигледно да ни Хабзбуршкој круни више нема опстанка.
У таквим околностима, за 29. октобар сазван је у Загребу хрватски сабор и, мада је тако пренебрегнута изјава Народног вијећа дата само десет дана раније, да ће “у свим питањима у будуће једини представник и одлучни чинилац” бити оно, тамо су донесени следећи закључци:
“На темељу потпунога права народног самоодређења, које је данас већ признато од свих зараћених власти… сви досадашњи државно-правни одношаји и везе између краљевине Хрватске, Славоније и Далмације с једне стране, те краљевине Угарске и царевине Аустријске с друге стране, разрешавају се… тако да од данас Далмација, Хрватска и Славонија не има с краљевином Угарском ни правно, ни фактично никакових заједничких државних послова”;
“Далмација, Хрватска и Славонија са Ријеком проглашују се посве независном државом према Угарској и Аустрији, те према модерном начелу народности, а на темељу народног јединства Словенаца, Хрвата и Срба приступа у заједничку народну суверену државу Словенаца, Хрвата и Срба на цијелом етнографском подручју тога народа, без обзира на ма које територијалне и државне границе, у којима народ Словенаца, Хрвата и Срба данас живи” (84, 69-70; према 93, 125-128).
Српска опозиција у дослуху с Одбором. Трећег новембра, иако су очекивали да ће се процедура за стварање коалиционе српске владе свести на пуку формалност, представници опозиције нису били спремни да предложе своје министарске кандидате; морали су се о томе договорити са Трумбићем! “На Пашићеву примједбу да након оснивања Народног вијећа СХС у Загребу треба видјети тко ће Југославене представљати у међународним односима, предложили су нека се у коалициони кабинет узму три Југословена, а у војни кабинет који би се формирао од чланова владе са задатком да води вањску политику у вези с продужењем рата и преговора о миру, нека уђу два Југославена” (71, 361). Све те предлоге Пашић је прихватио у начелу, вероватно рачунајући да ће прилике на балканском ратишту помоћи да се колико-толико добије у времену и да дотле Савезници неће Југословенском одбору признати статус “зараћене стране”.
