Видели смо, на самом крају новембра 1915. године издала је немачка војна команда свој последњи коминике са балканског ратишта, а цео децембар Србија је провела на путу у избеглиштво. „Окупација Србије… произвела је у круговима »Југословенског Одбора« у Лондону радост. Неки од чланова »Југословенског Одбора« приредили су себи чак и весеље, кад су чули да је »са Србијом свршено« и да смо »сад сви несрећом уједињени«, јер су били уверени да им »пропаст Србије« даје могућности лакше стварати »југословенски народ« и правити комбинације њима драге. А пок. Супило ишао је у томе тако далеко, да је о Новој Години (1916) дошао у српско посланство у Лондону и радосно узвикивао: Сад смо равни!” (19, 39).
У једном мемоару који је 13. марта 1916. године предат француској влади, и за који је „југословенска” историографија говорила да је „један од најбољих што је… поднио Савезницима” (71, 156), Југословенски одбор више се не понаша као тело које које је створено ради „упућивања савезника у стање југословенских земаља, које су под Аустро-Угарском, и у њихове националне тежње”, него се представља као легални представник свих Срба, Хрвата и Словенаца у Аустроугарској (19, зз).
У том мемоару, Одбор износи свој „програм југославенског уједињења и истиче да се тај програм у начелу слаже са стајалиштем српске владе, да су га усвојиле југославенске насеобине у обје Америке и да је потврђен од цијелог југославенског народа у Аустро-Угарској”. И, даље:
„Након слома Србије и Црне Горе цјелокупно југославенско подручје налази се под непријатељем тако да је судбина Србије и Црне Горе још чвршће везана уз цјелину југославенског питања, те ће савезничке војске ослобађајући те земље истјерати непријатеља и из осталих југославенских земаља, што ће наметнути јединствено рјешење питања Јужних Славена. То се питање може ријешити једино у склопу с осталим питањима која ће се поставити пред Савезнике након побједе, у првом реду Аустро-Угарске и Балкана. Аустро-Угарска је болестан организам, подложна је Њемачкој, стога су Савезници заинтересирани да је ликвидирају и тако сруше мост преко којег Њемачка може доћи до Цариграда и даље на Исток. Ликвидација Аустро-Угарске претпоставља рјешење југославенског питања. Србија није завршено дјело, него само етапа на путу уједињења Југославена, сама је преслаба да одоли будућем њемачком надирању. То би могла само два, три пута јача држава, као што би била Југославија. Обновити Србију значило би успоставити стање које се показало неодрживо и погибељно, а двије трећине југославенског пучанства препустити новим нездравим политичким комбинацијама. Србија је само источни дио југославенског територија и без мора нема главних увјета за потпуну слободу; остале југославенске земље, заправо већина југославенског територија гравитира према Јадрану тако да он чини основу југославенског питања. Поставе ли се на ту базу, сви сукоби што произилазе из балканских односа Србије губе на оштрини те се отвара пут рјешењу балканских компликација. У југославенском проблему хрватско питање игра прворазредну улогу. Хрватска је са Загребом културно средиште Југославена Аустро-Угарске и неодољиво привлачи све Хрвате у Хрватској и изван ње. Ако она постане срчиком југославенског окупљања, и остале ће југославенске земље бити привучене јер је Хрватска територијална спона на истоку са Србијом и на западу са Словенијом. Хрватски би народ устао против одлуке да остане везан с Угарском као што би се успротивио и плану да се источни дио Славоније даде Србији а остали дијелови Хрватске употријебе за друге комбинације. Постоји такођер тенденција да се Хрватска створи независном, али она нема »raison d’être« као ни Србија. Одвојене, Србија и Хрватска не би имале увјете за нормалан развој, него би трошиле своје снаге у међусобном ривалству. Што се тиче Словенаца, они су највише изложени ударцима пангерманске најезде према Трсту и могу се одржати једино здружени с осталим Југославенима. На путу свог уједињења Југославени наилазе на Италију која је себи осигурала обећање Савезника за апсолутно господство на Јадрану тако да би југославенске земље служиле циљевима талијанске колонијалне политике, нашто Југославени не могу никада пристати. Италија нема по начелу народности право да прошири своје границе преко Тржича. Међутим, Италија тражи југославенске крајеве у којим уопће нема Талијана, што би могло узроковати трајно ратно стање између два народа на Јадрану. Уклањањем Аустро-Угарске с Јадрана Италија остаје на том мору без такмаца и добива пуну сигурност, то више што Југославија неће имати средстава да гради морнарицу. Она не мисли да смета Италији у положају што га има као велесила на Јадрану, али Италија би са своје стране морала поштовати народно јединство Југославена и њихову територијалну цјелокупност на Јадрану” (71, 156-157).
Одбор се у овом мемоару позива и на једну своју споменицу од 6. маја 1915. године, „која садржи програм о будућности југословенских земаља иза рата”, али само да би се могло рећи како је тај програм „сагласан у начелу са гледиштем Краљевине Србије” по коме је „Скупштина у Нишу, резолуцијом од 7. децембра 1914. године, прогласила, да Србија води рат, који јој је био наметнут од Аустро-Угарске, у циљу да ослободи и уједини све крајеве обитаване од Хрвата, Срба и Словенаца у Аустро-Угарској”. Или, Одбор признаје Србији дужност да води рат и гине за ослобођење и уједињење свих Срба, Хрвата и Словенаца, али, кад до таквог ослобођења дође, он себи задржава право да се меродавно опредељује о уједињењу (19, 34-35).
Наравно, Југословенски одбор тако није говорио док се Србија није нашла на Крфу, а наведена споменица из 1915. године ни као примисао нема некакву „начелну сагласност” са српском владом.
Трумбић иде и даље. Двадесетог марта исте године, Трумбић у једним француским новинама говори о „моментаном ишчезнућу српске државе”, додајући да је то велика несрећа и за саме Савезнике, пошто на Балкану „нема више оног југословенског бедема, који би спречавао напредовање германске експанзије”. Упркос томе, он сматра да би „између германске расе и Истока” требало створити „велику југословенску државу или снажну Југославију”. Мисија такве Трумбићеве Југославије врло је чудна, јер „нема више слободних Срба, а ни таквих Срба, Хрвата и Словенаца, које би тек требало ослободити”. Друкчије речено, Срби, Хрвати и Словенци у Аустроугарској јесу слободни и не треба их ослобађати, али зато више нема слободних Срба из Србије!
У истом тексту Трумбић покушава да увери Савезнике како ће „будућа снажна Југославија” Савезницима бити од користи само под условом да се одрекне Вардарске долине и „оријентира свој слободни развитак спрам Западнога Мора, спрам Јадрана”. Тек би таква Југославија остварила „равнотежу и благостање, од чега би имали користи и сви наши суседи” и једино би на тај начин постала „у будућој Европи једно од најсолиднијих упоришта мира” (19, 39-41; 71, 157). Трумбић, дакле, нуди Савезницима да придобију Бугаре, препуштајући им делове Србије „које више нема” и истовремено нуди свој Одбор као будућег партнера за стварање будуће Југославије.
