По несрећи, и Срби који су били у Одбору, или су били блиски њему, прихватили су такву логику, па је Перо Слијепчевић на једном јавном предавању устврдио да је „традиционално наше клање с Бугарима, али Југословенство тражи мирну реч и споразум, на основу демократског принципа: сваком своје”. Могли су Слијепчевићеви слушаоци стећи утисак да је Србија део Бугарске и да је „отета” од ње, иако су бугарски прохтеви збуњивали и саме Немце. „Али је још горе од тога било то, што је та »југословенска« пропаганда за Бугаре падала у исто време када су се племенити Швајцарци искупљали на митинге, да из уста својих најугледнијих политичара, професора, књижевника, новинара итд. чују најоштрије осуде бугарских зверстава по Србији” (19, 43).
Само четири дана после овог Трумбићевог памфлета и, највероватније, поводом њега, будући председник француске владе Жорж Клемансо у чланку под насловом „Живела Србија!” пише да „изгледа чак да има људи, не знам где, који се попуштајући неочекиваним сугестијама питају да ли не бисмо добро урадили ако се поново вратимо на пројекат с Бугарима!… Има, може бити сувише финоће у овој двострукој »дипломатији«. Требало би да ми са своје стране, и то сад, издамо Србе! Али ми нисмо рођени као издајници, то је главна тешкоћа” (19, 41).
У ствари, Југословенски одбор и његов председник оваквим писањем свесрдно су се препоручивали јавности и француској влади као будући саговорници у будућим расправама о судбини Срба, Хрвата и Словенаца из Аустроугарске, јер Србија, наводно, није оно што је била.
Колико је Одбор легитиман. Иначе, кад се говори о нечијем „легитимном представљању”, ваља имати на уму и оно што Поточњак пише о Југословенском одбору, односно Комитету:
„Југословенски комитет у Лондону био удружење Хрвата, Срба и Словенаца из аустро-угарске монаркије, из покрајина које настањује народ тих трију имена, са задаћом да агитацијом и пропагандом помогне извојевати народно наше уједињење у једноме државном организму заједно са браћом у краљевинама Србији и Црној Гори. Био је дакле једно чисто политичко тијело, са једном политичком задаћом, једним национално-политичким циљем и сврхом, састављен добровољно од људи који су у њ ушли и уза њ пристали, једно самозвано тијело, ни по кому постављено, без мандата и без власти. Креиран са том посебном задаћом и сврхом није му пристојало никакво право да у име народа иступа било гдје и било чиме што би могло да народу навеже или напрти било каку дужност, да му стегне, окрњи или одузме било које и било како право… Комитет није никаква сила, он је тек једно самозвано удружење људи који су сами себи присвојили право да за општу ствар раде… Присвојили су себи право да раде око остварења највећих идеала народних, да их проведу неоскрнављене, и свете кроз ова тешка и судбоносна времена” (29, 13-14).
Тешко је рећи да ли је то знала српска влада, али је чињениса да се Југословенски одбор на самом почетку 1916. године „отргао” и политички и финансијски, постајући тако озбиљна сметња будућим српским националним пословима.
Тада је, наиме, Привремена управа Југословенске народне обране у Антофагасти, у Чилеу, организовала „велики збор Југославена из заробљених југославенских покрајина – Далмације, Истре, Трста, Горисе, Крањске, Јужне Штајерске и Корушке, Хрватске, Славоније, Босне и Херсеговине, Преко и Међумурја, Барање, Бачке и Баната (Срема нема ни овде, јер су хрватски политичари увек настојали да Славонију протегну што више на исток, чак до Земуна, и преко ње »своју« границу помере до ушћа Саве у Дунав – ИП) – настањени у републикама Чиле, Аргентине, Боливије, Перу и Уругваја”, и успоставила (23. јануара 1916) своју организасијску структуру: фиксиран је њен политички и радни програм, изабрани Средишња управа и Сенат и основано службено гласило Обране под називом Југославенска Држава. За председника Обране изабран је Пашко Бабурица, а седиште јој је премештено у Валпараизо.
Овај збор, сада већ збор „Југославена из неовисних земаља”, брзојавно је поздравио српског краља Петра као свога краља, а српску владу као своју владу. „Досљедно томе изјављујемо, да се ни уз коју цијену не ћемо задовољити са идејом, да се жртвују, или да се комадају наше неоспориве југославенске земље, а поглавито наше море и приморје… стављамо се на безувјетно располагање српске владе изричући наше подпуно повјерење Југословенском одбору у Лондону”.
Посебно значајна одлука збора била је да Југославенска народна обрана у Јужној Америци „прими на себе сав терет »Југосл. Одбора« у Лондону”, односно да на себе преузме његово финансирање. И заиста, од пет милиона франака укупног промета Југославенске народне обране за 1916. и 1917. годину, Југословенском Одбору „запао је” износ од 1,800.000 франака – у првој години 600.000, а у другој двоструко више (43, 17-20). Какав је то залогај био, најбоље се може упоредити са податком „да ће Одбор требати 120.000 франака за годину 1916” (12, док. 143, 238).
