Мада је генерал Франше д’Епере, од јуна 1918. године командант Савезничке војске на Солунском фронту, познавао “стравичну храброст Срба”, био је забринут њеним пребрзим напредовањем. У једном тренутку, из бојазни да “Прва армија срља у авантуру” и да би због тога могла “компромитовати цео наш успех”, он је наредио да се заустави даљи поход према Нишу. На срећу, српска Врховна команда оставила је војводи Петру Бојовићу “да се управља према ситуацији”, и он је тај посао обавио најбоље што се могло. Како каже војни историчар Никола Божић, “наступајући крајње дрско и одлучно, иако преморене од даноноћних борби и маршева, без попуне храном и муницијом, али надахнуте дотадашњим успесима и вером у победу, јединице Прве армије превазишле су овога пута и саме себе” и присилиле немачку војску на потпуно повлачење. Био је то сигнал и аустроугарском команданту фелдмаршалу Кевешу да отпочне с припремом нове одбрамбене линије на левим обалама Дрине, Саве и Дунава, као и са припремом мостова и мостобрана за извлачење војске из Србије; наравно, није било безначајно ни Кевешово настојање да се у већ изгладнелу Аустрију пребаци и око четири хиљаде вагона хране опљачкане у Србији.
И поред неких Д’Епереових планова да деловање Прве српске армије помери на запад, према Дрини, превладали су Бојовићев захтев и оцена српске Врховне команде да правац њеног напредовања не треба мењати. При томе, Бојовић је био помало и сентименталан: “Прва армија је својим досадашњим успесима заслужила да ослободи престолницу Београд и она је способна да тај циљ постигне”. Било је то 17. октобра 1918. године, а током наредне две недеље, у сталним окршајима, избегавајући директне нападе на насељена места, да се тако “што више поштеде од рушења и штете”, српска војска ослободила је своју Отаџбину. Првог новембра, војвода Петар Бојовић ушао је у Београд.
На балканском фронту, према запажању француских војних писаца, “за четрдесет шест дана српска Прва армија, у непрестаним маршевима, стално у најтешњем контакту са непријатељем, често остављена без снабдевања, прешла је петсто километара. Цела Србија, сем оне кривине (дунавске ИП) код Оршаве, била је ослобођена од непријатељског ропства. Ови сјајни успеси несумњиво су резултат храбрости и јунаштва Срба, али и неограничене помоћи свих савезничких контингената, који су, понекад, обављали озбиљне али незахвалне задатке, који су били неопходни да српску војску ослободе сваке друге бриге, сем бриге о смелој офанзиви и немилосрдном гоњењу непријатеља”.
Генерал Жуино Гамбета, командант француске Коњичке бригаде из састава Прве српске армије, записао је да су на том походу “само француски коњаници могли, и то с муком, да предњаче у брзини са српским пешацима. Никада људи нису показивали више тихе постојаности, чврсте воље, ни истрајне жеље за победом. Одевени у старе и дотрајале униформе, имали су сјајно само своје беспрекорно одржавано оружје. Корачали су по киши, ветру, сунцу или мразу, упркос блату и умору, без снабдевања и без икаквог пртљага, ударајући својим дотрајалим цокулама свету земљу поново слободне домовине – очију упртих према Дунаву, јер их ништа није могло спречити да тамо допру. Постојала је нека скоро верска занесеност у том непрекидном, немом и упорном полету тог дивног и јуначког народа, не дозвољавајући никаквој препреци да заустави његово одушевљено напредовање, што је изазивало дивљење наших коњаника”.
Лондонска штампа описивала је српско напредовање ка Дунаву као “посмртно звоно за Аустро-Угарску”. Морнинг пост заступао је мишљење “да би требало да Савезници потпуно униште сваки траг аустро-немачког утицаја на Балкану”, а при коначном решавању балканског питања најпре узму у обзир жеље Србије.
Пред савезничким притиском, понајвише српским, последњег дана октобра све окупационе снаге са територије Србије већ су биле повучене у Банат и у Срем.
Нови Трумбићев покушај. У таквим околностима, кад српске војничке успехе неконтролисано назива “побједом наше војске и Савезника” (28, 520), кад се наслућује да би Италија могла окупирати територије којима се бави Лондонски уговор, а Југословенско народно вијеће из Вашингтона још му не шаље изјаву о подршци, Трумбић, заједно с Евансом и Стидом, 30. октобра шаље у Вашингтон нову тајну поруку. Њен садржај занимљив је и због стога што изражава бригу само за “хрватске” територије (укључујући, ваљда, и Срем) са којима Трумбић рачуна после распада Аустроугарске, док се Бачка, Барања и Банат не налазе у његовом “повијесном сну” о хрватској држави:
“Пошто су вјероватно у изгледу расправе о примирју с Аустријом, позивамо Вас хитно, да без одвлаке употријебите сав уплив, да се осигура употреба америчких трупа за окупацију свих спорних градова или територија у Аустро-Угарској. Буде ли који спорни предјел или зона окупирана од талијанских трупа, настала би озбиљна опасност крвних сукоба између тих трупа и југословенског пучанства. Тим би се сукобима онемогућио сваки будући споразум и складни однос између Талијана и Југословена. Пошто су Велика Британија и Француска као странке у погледу Лондонског уговора подупрле 1915. Италију, не могу да посредују у тој ствари. Влада Сједињених Држава није странка и није никад признала тог уговора. Америчке трупе биле би свагдје поздрављене као добро дошле. 50.000 неизвјежбаних момака било би јамачно довољно. Препоручујемо стога, да оне окупирају главне тачке у Далмацији, Истрији, Крањској те Хрватској и Славонији. Важно је, да се нити талијанске нити српске трупе не употријебе, а томе се може избјећи само на поруку Сједињених Држава” (28, 531).
Истог дана послата је на исту адресу још једна порука, али она је ишла преко српског посланства у Паризу. Њен текст гласи:
“Крфска Декларација је база на којој треба да се развије наш рад. Њу су донијели уставни фактори и наш Југословенски Одбор. Крфску су Декларацију одобриле и све наше организације и њу су са неприкривеним задовољством дочекали наши у Аустро–Угарској. Владе савезничке усвојиле су такођер Крфску Декларацију. Требали би дакле сви елементи искрено да раде око те основне мисли и народне независности, па кад се једном то достигне биће слободно заступати своје мишљење у Конституанти. Вилзонов принцип слободе представља оно, што је већ поставила Крфска Декларација и није ником народу прописивао републиканску форму, ако се има шта важније” (19, 187).
О утиску који су ове две поруке произвеле у Вашингтону, Хинковић је оставио подробнију забелешку:
“Друга од горе саопћених депеша, на око безазлена, имала је нарочиту сврху. Она је била намијењена јавности, док је прва била намијењена ад усум Делпхини (за употребу дофену, за одређену сврху – ИП). У другој која је ишла преко српског посланства, те гледе које је било сигурно да ће г. Пашић званично за њу сазнати, био је Др. Трумбић ултралојалан; у првој која је ишла тајним каналом, дизао је куку и мотику – против кога? Против српске војске!
