Вијећу стигоше обје депеше истодобно. Разумије се да је ону, намијењену јавности, сматрала оним што бијаше: конвенционалном лажи »за опсјенити простоту«. Али је за то она прва, она тајна, она права, ударила међу нас као гром из ведра неба. Шта се је то догодило да је улаз српске војске у наше предјеле сматрао опасношћу за наше државно уједињење? Тако се запрепаштени питасмо. Др Анте Трумбић, предсједник Југословенског Одбора, позива хитно, у тајној депеши, Народно Вијеће у Вашингтону, да упре све своје силе код америчке владе против окупације наших земаља: Далмације, Истре, Крањске те Хрватске и Славоније било по талијанској било по српској војсци. Што Италија значи за нас, то знамо и осјећамо… Зашто се је Др. Трумбић опирао улазу српске војске у наше крајеве? Очито, јер је држао да ће иста иступити као освајачка, дакле у служби великосрпске идеје” (22, 34-37).
Без обзира на све запрепашћење које су депеше изазвале, делегација Југословенског народног вијећа, у којој је био и Хинковић, затражила је од господина Филипса, помоћника америчког државног секретара, да Сједињене Државе подрже Одборове ставове. “Мр Филипс насмијешио се је, слегао раменима и рекао да са стране Америке а јамачно и савезничке не би било никакве запријеке кад се оним захтјевима не би опирао г. Пашић. »Споразумите се најприје с њиме«, савјетовао нам је иронички, »па ћемо онда видјети«… Чини се да је већ врло добро знао прије све, него што је од нас тражио да му кажемо. Нарочито сам добио утисак да је знао за све тајне депеше што их је наше Вијеће добило од Др. Трумбића путем бритске ратне Мисије. То је и посве природно. Др. Трумбић није можда на то мислио, да је енглеска ратна Мисија у Паризу и Њујорку, прије него ли ће одаслати Трумбићеве депеше, односно одговоре Вијећа, обавијестила о садржају њиховом своју владу, а ова владе савезничке, па можда и самог г. Пашића! Тако су савезничке владе по Др. Трумбићу биле сјајно обавијештене о нашим интерним мизеријама, интригама и слабоћама” (22, 38-39).
Ипак, Хинковић претерује бар у једној ствари, у претпоставци да је и Пашић знао шта све и коме Трумбић пише. Да је тако било, без обзира на све обавезе према сопственим декларацијама о борби за уједињење и ослобођење “нашег троименог народа”, не би Пашић толико дуго и тако обзирно чинио бесмислене уступке Антону Трумбићу и Југословенском одбору, институцији коју је сам основао, верујући у жељу хрватског и словеначког света да су му потребни слобода и уједињење са српским народом. Пашић није знао ни за писмо које је 31. октобра Трумбић упутио Антону Корошцу, председнику Народног вијећа у Загребу, и које, у једном делу, гласи:
“Осим тога потребно би било и корисно, да Народно Вијеће, конституисано у Загребу, одмах саопћи савезничким владама оним путем, којим му је могуће, ваљда преко његових представника у Берну, да се народ Срба, Хрвата и Словенаца конституисао самостално и независно од Аустро-Угарске као држава и да је његов циљ уједињење с једнокрвном браћом у Србији и Црној Гори у једну државу, да је Југословенски Одбор представник и мандатар тога народа код савезничких влада и код владе америчке. Добро би било, када би и сабор у Загребу, који засједа, изгласао такву једну прокламацију и дао је у јавност и кад би се саопћио споменутим владама преко њихових представништава у Берну.
Молим Вас, да у Вашем раду строго лучите Србију и српски народ од Пашићеве владе, која нема већине у скупштини и која није изражај ни политичких кругова, ни народа у Србији. То је једна мизерна олигархија, која је узурпирала власт, користећи се абнормалним приликама, у којима се народ у Србији налази. Сва опозиција српске скупштине, која има знатну већину, а тако исто и јавно мишљење народа у Србији, сложно је с нама и не ће, да Србија заигра у нашем народу пруску улогу, него теже за тим, да Србија, као и остале наше земље буду саставни дио цјелине на бази народне слободе и једнакоправности.
Наш је спас у идеји јединства. Свака остала комбинација била би узрок највећој нашој хисторичкој несрећи. Савезничке владе су акцептирале идеју нашег јединства не само зато, што то одговара праву и правици, него што наше народно јединство има да буде један од стожера будућег мира у Европи. Тенденције г. Пашића одбијамо баш с тога разлога. Кроз њих провијава партикуларни дух, који је кадар да посије унутрашњи раздор у народу. Свраћам Вам пажњу, да су с нама потпуно сложни српски чланови Одбора, Бањанин, Васиљевић, Стојановић и Петриновић, а с тиме потпуно је сложан и херцеговачки Србин Слијепчевић (Перо – ИП), мој секретар. На овој бази не само да ћемо ујединити наш народ и створити јаку државу, него ћемо једино на тај начин спасити дијелове наше територије на периферији, који су угрожени претензијама сусједних народа” (28, 550-552).
Само се може претпоставити да је Трумбић под “сусједним народима” подразумевао и Краљевину Србију.
За сваки случај, да нешто у даљој комуникацији не би омануло, Трумбић је овом писму приложио и један нацрт изјаве којом би Југословенско народно вијеће, “у име цијеле наше нације”, препоручило Југословенски одбор под председништвом др Анта Трумбића као свог овлашћеног представника, свој орган и свога мандатара. У складу с тим, Вијеће је требало да замоли савезничке владе и владу Сједињених Држава “да изволи признати Југословенски Одбор за представника и мандатара југославенског народа из Аустро-Угарске Монархије. У исто вријеме молимо их, да изволе признати југосл(овенски) народ као савезнички народ, независан од Аустро-Угарске, као и трупе југославенских бораца у српској војсци, у Црној Гори, на Мурману, у Русији и у Сибирији као правилно ратујућу странку са Аустро-Угарском и њезиним савезницима. Ми изјављујемо још, да Југославенско Народно Вијеће у Загребу тражи као свој једини ратни циљ ослобођење југославенског народа испод аустро-угарског господства и своје уједињење са својом браћом по раси у Србији и у Црној Гори у једну независну државу на бази принципа народности и права народа, да располажу сами собом. Ми изјављујемо, да овај програм одговара жељама и аспирацијама Срба, Хрвата и Словенаца у Аустро-Угарској” (28, 553).
Трумбићево писмо и (очекивану) изјаву донели су Корошцу чланови Југословенског одбора др Миливој Јамбришак и Јово Бањанин. Њихове допунске информације утицале су да Корошец уочи крупне разлике између ставова Трумбићевих и оних Срба на које се Трумбић позивао пишући своје писмо и у које је уврстио и Фрању Петриновића, велепоседника из Антофагасте у Чилеу! У одговору, Корошец је на то и указао, додајући да “само тражимо, како би се дао избјећи у овом најважнијем часу немили сукоб. Изгледа, да је потребно, да ради поближих информација и заједничког закључивања што прије дођете у Женеву на усмено саопћавање. Ми ћемо према налогу Народног Вијећа говорити такођер са г. Пашићем”.
