Без обзира на такве резерве, Корошец је уз писмо приложио и услове (тако! – ИП) загребачког Народног вијећа у вези с очекиваним примирјем. Један од услова био је да се “Загребачкој влади” препусти брига “да у споразуму са владом Краљевине Србије предузме административне мјере, да се успостави потпуна државна јединственост”. Под предложеним “споразумом” Корошец је подразумевао да, пошто се призна “држава Југословенска, чија је влада у току образовања у Загребу”, препустиће јој се Приморје (до западне Истре и Трста, које ће окупирати америчка и енглеска војска); цела Крањска и неколико корушких срезова; Штајерска; жупанија Зала у југозападној Угарској; “српско-хрватска територија северно од Драве (од комитата Зала па све до Баје на Дунаву) са територијом Барање; Бачка јужно од директне линије Баје; Банат у границама српске Војводине (Duche Serbe); Хрватска и Славонија са Ријеком, Босна и Херцеговина са Далмацијом” (28, 554-556).
Зна ли се да је средином јуна претходне године, после Мајске декларације, Корошец предлагао бечком цару да се формира нова влада “у којој ће доћи до изражаја равноправност свих народа Аустрије” (71, 205), и да је, коју годину касније, српски допринос стварању Југославије “обележио” изјавом да су Хрвати и Словенци добили златног коња а вратиће им ислужену рагу, његови “услови за примирје” могу се тумачити само као настојање да се српске територије под дотадашњом аустроугарском јурисдикцијом задрже “на окупу”, са неком врстом привременог статуса, и у погодном тренутку “врате” Аустроугарској. Свих ратних година хрватски и словеначки челници заступали су такву идеју, а повремено је пружана могућност појединим њиховим јавним радницима да Србе уверавају у лојалност “југословенском” ослобођењу и уједињењу.
У једном од таквих иступа, организованих са циљем да се докаже хрватска “југославенска” оријентација, 28. фебруара 1918. године у Женеви, тврдило се да “значи бацити најкрвавију увреду оном нашем народу у лице, кад му се подмеће да ради за Аустрију или да није искључено, да он жели да и Србију и Црну Гору привуче у Аустрију”. И даље:
“У том народу (хрватском – ИП) има толико осећања за правду, да све кад он не би био уверен у то, колика је сумњива корист уједињења под Аустријом, његова душа не би могла поднети да се икоме а камо ли делу његовог сопственог националног тела, браћи његове крви наноси неправде и да им се одузимље потпуна слобода коју су уживали. И зато су баш хрватски листови били (против), кад је она почела да говори о анексији Србије и Црне Горе. Примера ради ево једног пасуса о том из Хрватске Државе од 19.10. 1917. у коме се вели: »Бечка Die Information пледира поново за анексију Србије и Црне Горе аустро-угарској монархији. Пошто наравно то не може захтевати, препоручује да се становништво тих земаља само изјасни за анексију. По њој би се то имало постићи »југословенском идејом« и помоћу Хрвата и Срба у овој монархији, којима би се ставила у изглед велика аутономна Југославија с искључењем Словенаца… Може ли се и у једној разумној глави родити мисао, да ће и један једини Србин из Србије и Црне Горе гласати за анексију своје домовине некаквој пишљивој Југославији у оквиру Аустро–Угарске монархије! Може ли се пак и помислити, да би се могао наћи један једини Хрват или Србин из ове монархије који би се усудио да пође у слободну Србију или Црну Гору агитовати за ову неслану мисао бечке господе?!«
Тако говори и мисли Хрват о слободи Србије и Црне Горе. И зато ни данас после четири године рата није се нашло Хрвата, ни оног најљућег франковца, који би написао и једну реч против независности Србије и Црне Горе. Не, госпође и господо, ми сви хоћемо уједињење у пуној слободи. А нема ли нам такве слободе, не треба нам ни уједињења.
…Хрвати су за слободну државу целокупне наше нације, јер су уверени да сваки народ може само своју а никад туђу државу уредити, како то одговара данашњем стању човечје културе и човечјих потреба. Они су за слободну државу, јер знају, да се само сопствена држава може уредити тако да ће у њој владати потпуна слобода и свих појединаца и равноправности међу њима, а не међусобно искоришћавање класа и народа. Они су за слободну државу на основу самоопредељења народа, јер ће само у таквој бити равноправне и све племенске групе и само у таквој ће припадати право самоопредељења и свим народним гранама. То су ето разлози, зашто су Хрвати за слободну и демократску Југославију, и зашто су кренули и решили на то, да жртвују све, да до ње и дође… Ми смо сви за Југославију тек онда, ако већ другачије никако не може да буде. Али једно је срећа, што и не може никако другачије да буде, што је то најприродније, па ће тако и морати да буде” (112, 84-87).
И у једном тако до краја смишљеном предавању, истина није могла а да не избије на видело: Хрвати се изјашњавају за Југославију само ако “другачије никако не може да буде!”
