Један од уверљивих извора казује да је с арбанашке обале на Крф пребачено 151.828, у Бизерту 13.000, а на Корзику и у Француску око 5.000 лица; овим трима цифрама обухваћено је и око 30.000 преживелих цивила (104, 349), као и један неодређено велик број добровољаца из црногорске војске и црногорских војника који су се повукли са српском војском и потом ступили у њу.
Мимо тога, неколиким француским и италијанским лађама, од Валоне до Азинарија, острвца северозападно од Сардиније, пребачени су сви преживели аустријски заробљеници. Њихов укупан број кретао се од око 23.650 (35, 46) до око 26.000 војника, подофицира и официра (77, књига XXI, 614). Овом последњом цифром баратала је српска војна команда, а могуће је да она означава све заробљенике који су успели да стигну до јадранске обале и који су стављени на списак за предају савезницима. Пошто су официри пребачени на Азинари 18. и 19. децембра, а војници су чекали на бродове све до првих дана јануара, многи од њих умрли су у том ишчекивању. Разлика од око две и по хиљаде може се сматрати реалном, јер и италијанска статистика из прихватног логора на Азинарију казује да је, и поред свих пружених погодности (ново рубље и одећа, храна, хигијенске прилике) и повољнијих климатских услова, до 18. јануара 1916. године просечно дневно умирало преко 100 заробљеника. Почетком маја исте године, било је у животу свега 16.730 заробљеника (35, 47). Едуард Бенеш, потоњи председник Чешке, мисли да је уочи Макензенове офанзиве било у Србији око 25.000 заробљених Чеха, да је на Азинари стигло 11.000, а да је у Француску преведено свега 4.000 преживелих; без потребне помоћи, оболели од заразних болести, тамо су умирали у масама и сахрањивани у мору (109, 189). Пре ће бити да је један повећи број Чеха умро за време епидемије тифуса, а да их је у повлачење са српском војском кренуло не више од 12-13.000.
Пребацивање ове велике несрећне колоне ипак није текло како се могло очекивати. Британски став према српској страни можда је најбоље „објаснио” њен министар војни Хорејшо Кичинер, рекавши нека два месеца раније да, „што се данас налазите (Срби – ИП) у тешкој ситуацији, сами сте криви. Тврдоглаво сте одбијали да Бугарској учините концесије… Радије сте хтели да сви изгинете него да Бугарима учините уступке (70, 6з).
Правдајући се могућом опасношћу од нове епидемије, Италијани су одбили да превозе српске војнике. Они су своју флоту употребили за транспорт дела аустроугарских заробљеника који су преживели прелаз преко Арбаније и које су Срби предали Савезницима по доласку на обалу. „Нарочито непријатељско је било држање Италијана, који су били окупирали Валону. Италијанске војне власти су биле забраниле српским трупама пут ка Валони. Неколико узастопних годишта будућих регрута (од 16 до 20 година), које Србија беше спасла да не остану у ропству Аустријанаца, Немаца и Бугара, беху успели да у огромним масама стигну у Средњу Арбанију и да, на домак Јадранскога мора, услед поменуте забране, помру сви од глади и изнурености” (11, 266).
Због страха од аустроугарских подморница и подводних мина у Медовском заливу и у близини Скадра, а позивајући се на „оскудицу у транспортним средствима и тешкоћом укрцавања”, отезали су с преузимањем српских војника и други Савезници. Они су тражили да избеглице своје путовање наставе копном, ка Драчу и Валони, одакле би лакше били пребачени на Крф. Тек кад је руски цар Николај II поручио енглеском краљу Џорџу и француском председнику Поенкареу да „уколико се српска војска одмах не избави из Албаније, Русија раскида савез са Антантом и склапа сепаратни мир са Немачком” започето је с евакуацијом, али бескрајно споро.
„Ако се настави овим темпом биће потребно још тринаест месеци да би се евакуисало 140.000 људи”, поручивао је Пашић посланицима на страни, очекујући од њих да „тоном сувим и озбиљним”, без молби и жалби, приволе Савезнике да помогну (70, 84-85). „Али, на жалост, Савезници су остали неумољиви. У моменту ове тешке кризе, када су наши војници и избеглице умирали од глади и зиме по скадарском блату и пустој околини Медуе, Наследник Престола и Врховни Командант учинио је последњи покушај код Савезничких Влада, молећи их да не чине овакву неправду Српској Војсци и уверавајући их, да је Српска Војска неспособна за даље кретање сувим. Али и овај очајни крик нашега витешкога Врховнога Команданта не поможе и српски мученици, највећим делом, бише принуђени да носе свој крст до Драча и Валоне, где се укрцаше, под најтежим условима, на савезничке бродове, који их пренеше на Крф и остала околна острва, – острва живота и смрти” (31, з-4).
Било како било, преживела српска војска биће убрзо пребачена на Солунски фронт, где ће, иако је остала без државне територије (и људске основе за даљу попуну), и даље задржати своју значајну улогу у савезничком рату против Централних сила.
На крају, вредност неких од података наведених према српским изворима најбоље се може проверити према ономе што објављују Французи. Тако, на пример, М. Лашер казује да се „благодарећи тако великодушним напорима, превоз Срба из Албаније на Крф могао обавити од прилике за један месец. Од 250.000 људи, за које се надало да ће бити и који су можда и могли бити спасени крајем новембра, остало их је 155.000 од којих је на острву, на дан 22. фебруара било 133.000” (191, 292). У истом зборнику и Ф. Ж. Дега тврди исто то: „Савезнички бродови прихватили 155.000 Срба. Да су савезници извршили цео свој задатак још крајем новембра, можда би спасли још 100.000 Срба више” (192, 297).
Расуло и у Црној Гори. Иза Србије није се могла одржати ни Црна Гора. Истрошена у балканским ратовима, с ослабљеним војничким потенцијалом и без материјалних могућности, црногорска војска није ни могла рачунати на неке знатније ратне подвиге. Ипак, на Мојковцу, на Бадњи дан и Божић 1916. године, њена северна формација одупрла се аустријској војсци, онемогућила јој надирање и „добила” време за повлачење српске војске према мору. Но, на другим фронтовима она је нагло попустила, тако да ни одбрана „идеалисаног” Ловћена није успела. Аустријска војска заузела је Штировник 10. јануара, а наредног дана овладала је готово целим Ловћеном. „Овако брз успјех нападача оставио је утисак да је одбрана била недопустиво слаба; тај утисак се брзо проширио Црном Гором и доста допринио општој утучености. Међутим, непријатељ је на ловћенском бојишту оставио чак 1.260 мртвих, што показује да су се Црногорци срчано борили… Одбрана Ловћена је разријеђена највише због наређења да се Бокељи-добровољци, њих око 800, повуку са положаја и прате краља Николу ка Скадру и Медови. Није пронађен докуменат којим је то наређено, али је сврха наређења јасна. Сваки заробљени Црногорац је требао бити третиран као ратни заробљеник, а заробљени добровољац на црногорској страни, поданик Царевине… као дезертер и издајник и… по кратком поступку стријељан или објешен. Изузев веома малог броја који су остали уз краља Николу, по његовој жељи се највећи дио оних 800 Бокеља придружио српској војсци, (да) са њом дијели даљу судбину, све до краја рата” (64, 246-248).
