У општој оскудици, али и „извесној пометености међу људима” (6, Трећи део, 221), црногорска влада понудила је Аустрији сепаратни мир. Аустријски услови за мир били су понижавајући: „црногорска војска имала је бити разоружана и делом интернирана; Аустрија ће преко црногорског подручја водити даље рат; управу у земљи вршиће Аустријанци, који ће посести пристаништа, железницу и тврђаве” (6, Трећи део, 221). Краљ Никола није на такве услове могао пристати и напустио је земљу. Престолонаследник Данило, немачки зет, већ је био у иностранству, па је његовом тешко болесном млађем брату, кнезу Мирку, остављено да доврши прљав посао; он је прихватио дате услове и 21. јануара 1916. године капитулација је потписана. „Војници су отпуштени кућама, а земља окупирана. Известан део официра и војника прикључио се српској војсци”. У Црној Гори успостављена је окупациона управа, а официри црногорске војске, политичке личности и племенске вође интернирани су (5, књига 2, 198).
Повлачење медицинских мисија. Наставак ратних операција у Србији деловао је на многе чланове страних медицинских мисија као изненађење, а дводневна непрекидна артиљеријска ватра по Београду потпуно је пореметила болнички ред у свим подручним амбулантама. Број повређених цивила превазилазио је све постојеће капацитете у граду. У Британској болници за инфективне болести, на пример, радио је у том тренутку само један лекар, а уз њега се нашло једва седморо-осморо болничара и медицинских сестара. „Док су доктор и болничарке превијали ране у хируршкој сали, један приправник и ја смо примали болеснике, купали их, смештали у кревете и хранили. Касније су почели притицати у толиком броју да смо једино успевали да им скинемо чизме и ставимо их у постељу такве какви су”, писала је тих дана једна сестра. „Неко време права тежина стања није допирала до свести свих људи по раштрканим јединицама. Особље је било сувише заузето припремама за послове због којих је и дошло, наиме, да прима и негује рањенике с бојног поља” (68, 104-105).
Корисна болничка делатност није дуго трајала. Пред снажним налетима Немаца, Аустријанаца и Маџара, српска војска постепено се повлачила према југу, а уз њу су кренуле и велике избегличке колоне. Њима су се, по природи ствари, прикључиле и јединице Болница шкотских жена: јединица из Младеновца премештена је у Крагујевац, јединица из Ваљева у Пожегу, а она из Лазаревца, која као да је била заборављена, једва је стигла до Крушевца. Дотле, део болнице Српског потпорног фонда из Крагујевца, састављен од две лекарке и петнаестак медицинских сестара, под управом госпође Стобарт, прикључио се Шумадијској дивизији као „летећа пољска болница”. Неколико дана по бугарском нападу на Србију, без објаве рата, пресечена је железничка пруга од Ниша према југу, а 22. октобра пало је и Скопље. Леди Паџет већ је била одлучила да своју јединицу не покреће, тако да се њено особље нашло у ратном заробљеништву. Нагло попуштање српске одбране на свим линијама довело је до општег хаоса, чему су доприносиле и поделе у влади; чланови владе цео октобар провели су у Краљеву, одатле су пожурили у Рашку и Митровицу, а затим, свако за себе, нашли су се у Призрену. Погоршање војне ситуације повукло их је у даље повлачење, тако да су се сви министри и део њихових блиских сарадника првих дана децембра стекли у Скадру. „Чланови дипломатског кора су их мање-више следили. За њима се кретала маса народа, групе младих дечака, војника, ратних заробљеника, сви препуштени себи самима, да се сналазе како најбоље умеју” (68, 115).
Себи самима биле су, углавном, препуштене и медицинске мисије. Почетком новембра, комесар британске медицинске мисије у Србији сер Ралф Паџет састао се у Врњачкој Бањи с управницама свих јединица и од њих сазнао да оне „не намеравају да напусте своје болнице, нити да даље досађују српским властима захтевима за евакуацију њихове болничке опреме када је очигледно да нема могућности за превоз”. Пошто није било изгледа да се северна Србија спасе, сер Ралф је свима ставио на знање да јединице немају велик избор: „или да се селе заједно са бегунцима на југ преко Митровице у Призрен, уз могућност да отворе пољске болнице, или да, уколико то буде било нужно, продуже преко планина у Скадар, или пак да остану где су, свесне да ће ускоро сви бити заробљени. Признао је да се болничка опрема ни у ком случају не може више спасити. Срби немају транспортних средстава ни за свој војни материјал, своју војску и своје рањенике, а камоли за болнице страних мисија… Затим је упозорио жене да ће бити тешко, ако не и немогућно, снабдети се чак и најосновнијим потрепштинама за тешко зимско путовање преко Црне Горе и Албаније, да не могу очекивати да ће се узпут снабдети и да ће морати да оставе за собом све осим најосновнијих ствари како би направили места за ограничено следовање из болничких залиха. Путовање ће бити прилично опасно и напорно; према томе, ко се одлучи да пође, то чини на властиту одговорност. Најзад је препоручио да се на несумњиве тешкоће које их очекују на том путу одлуче само они који су изузетно крепки. Ипак то је саветовао малобројним мушким болничарима способним за војну службу, пошто би за њих, како је рекао, заробљавање значило интернацију до краја рата, док би жене вероватно биле репатриране преко међународног Црвеног крста” (68, 118).
Докторка Инглис и највећи део њеног особља из Болница шкотских жена одлучили су да остану у Србији, исто као и већина особља из болнице британског Црвеног крста и из Јединице Бери. Како сведочи др Лазар Генчић, кад је дошло до повлачења српске војске према Јадранском мору, „остала је мисија Леди Пеџет, мисија Др Берија, две јединице шкотских жена, једна јединица мисије Фармери, лекари грчке мисије, дански лекар и др. Укупан број осталог санитетског особља из страних мисија није познат. Може се рачунати, да је остало преко 150 чланова Енглеских мисија. Можемо томе додати најмање 50 чланова осталих мисија. У томе броју било је најмање 25-30 лекара” (128, 375).
Мисија Српског потпорног фонда одлучила се да крене за војском, према Митровици и Призрену, а да тамо види шта ће се даље дешавати. Само мањи део, они који су имали неке своје личне разлоге, решили су да се врате у Енглеску.
