Шкотланђанке су у две групе кренуле према Рашкој и Митровици, јер су се и све остале избегличке колоне кретале у том правцу, а после, неодређено куд. Група која се дотле налазила у Студеници такође се припремала за повлачење, једнако као и остали који су послушали позив своје Врховне команде да се радије нађу у изгнанству него да падну непријатељу у руке. Све ове женске санитетске екипе сустигле су се у Приштини, где су среле и „летећу пољску болницу” госпође Стобарт са њених двадесетак сарадница. Пут према Грчкој тада је већ био пресечен и свима њима, као и осталим злосрећницима из те огромне масе, преостало је једино да према мору крену преко завејаних арбанашких или црногорских планина. Тако, подељене у две групе, Шкотланђанке су прошле кроз Руговску клисуру, Андријевицу и Лијеву Ријеку до Подгорице, и даље, поред Језера, ка Скадру и Медови. Све што су од болничке опреме понеле собом морале су успут да одбаце. Од делова некадашњих шкотских болница које су почетком децембра 1915. године с војском и избеглицама кренуле у неизвесност, остало је једва шездесетак жена (68, 167). Тек кад су бродом прешле у Италију, у Бриндизи, и истог се дана запутиле возом према Енглеској, престале су њихове невоље. Од Крагујевца до Енглеске требало им је пуних девет недеља и око 750 километара мучног пешачења у зимским условима, најчешће без хране и воде, са смрћу у сопственој пратњи.
А после, кад је све прошло, доктор Ћурчин, санитетски официр за везу, човек коме је било поверено старање о чланицама мисије током повлачења, рекао је о „шкотским женама”: „Без икаквог двоумљења могу да изразим своје мишљење да су се британске жене понеле боље него било ко други, боље него било који мушкарац. Што се тиче издржљивости, оне су се могле мерити са српским војником који је, пошто је изгубио своју јединицу, морао да нађе себи пута где пута није било и хлеба где хлеба није било. Што се тиче морала – те снаге духа – нико им није био раван… Морам отворено признати да су ме моје сапутнице постиђивале у свему; срчаности, издржљивости и смирености… увек су биле задовољне мањим” (68, 129-130).
Амерички новинар Џон Фортијер, који је са „шкотским женама” прошао исту камениту и снежну стазу, писао је касније о једном дану заједничkе голготе: „Тај пут је тога дана превалило четрдесет Енглескиња. Оне су га прешле без хране и пића; већина их је ишла пешице и у одећи прикладној само за балканско лето. Мислим да се може рећи да је та група Енглескиња поднела напоре боље него српске избеглице и подједнако добро као српски војници. Разуме се, девојке које су пошле на тај пут као девојчурци завршиле су га те вечери сазреле од искуства. Виделе су ствари о којима генерације њихових сестара код куће до смрти ништа не сазнају – лудило изгладнелости, жудњу за одржањем у животу по сваку цену, брз губитак свих цивилизованих особина код људи на ивици смрти од хладноће и глади. Оне сада схватају борбу за живот и опстанак најспособнијих боље него што би их било који биолог или економ могао научити. На крају, оне су се осмехнуле, скувале чај, преспавале заједно у групи од четрдесет и следећег дана превалиле још тридесет километара. Оне су биле јунакиње српске трагедије, а то уопште нису схватале” (68, 130).
Све медицинске екипе које су с јесени 1915. године изабрале да остану у Србији, под окупацијом, суочавале су се с двема истим невољама. Прва, велик број болесника и смањена могућност да се помогне, превазилажена је изузетним трудом свег особља да сваки сусрет с пацијентима буде крајње људски, а за другу, однос бугарских, немачких и аустроугарских окупатора према британском особљу, излаз је тражен у репатријацији преко Међународног Црвеног крста. У Скопљу, где је деловала леди Паџет, бугарски и немачки сукоби око статуса читаве мисије окончани су тек средином фебруара 1916. године, када је, највероватније посредовањем бугарске краљице Елеоноре, британско болничко особље пребачено у Софију. Било је потребно још читавих шест недеља да оно, преко Румуније и Русије, у Енглеску стигне 3. априла, пуних седамнаест месеци по доласку у Србију. Болницу у Врњачкој Бањи, којом је руководила др Алиса Хачисон, Аустријанци су отели, а целу екипу интернирали у Угарску, у логор на пустари Кевевари. „Четвртог фебруара почела је њихова репатријација. Отишле су возом преко Будимпеште до Беча, одакле су, уз помоћ међународног Црвеног крста и неутралних Американаца, продужиле путовање за Швајцарску. У Блуденцу су, машући с прозора својом драгоценом заставом, прешле границу и нашле се на слободи” (68, 177).
Остале болничке јединице у Врњачкој Бањи и Крушевцу наставиле су да раде до почетка фебруара 1916. године. А онда, репатријација свих британских болничких јединица започета је одласком крушевачког контингента под управом докторке Елси Инглис. Десетак дана касније на пут је кренула и јединица Бери. У Енглеску су, по свој прилици, сви стигли заједно, крајем марта или почетком априла.
Судбина многих „Шкотланђанки” није се могла одвојити од њихових српских пријатеља. Неке су се поново среле са Србијом, пошто су њихове нове болничке јединице биле придодате реорганизованој српској војсци на Солунском фронту. Докторки Инглис није се дало да мирује и она је убрзо почела да организује нове Болнице шкотских жена намењене српским добровољцима у Одеси и на Добруџи. Са њом су тамо, преко Архангелска, исте јесени, отпутовале и докторка Лилијан Чесни и госпођа Ивлин Хаверфилд. Јединица коју је водила Елси имала је четрдесет постеља за рањенике, дванаест амбулантних кола, по два камиона и путничка возила, кухињу, перионицу и другу потребну опрему. У њеној медицинској екипи нашло се три лекара, одговарајући број медицинских сестара, возача и другог особља, већином женског; само су камионе возили мушкарци (75, 241-275).
Сведочећи о истој тој Мисији, један од српских лекара у Првој српској добровољачкој дивизији каже да је „друштво шкотских жена, на молбу извесних наших кругова, опремило и послало нашој Дивизији у Добруџи, једну женску санитарну мисију, која се састојала из два дела. Један део пољска болница, под старешинством Мис Инглис и други део, аутомобилска санитетска кола од 16 сасвим малих фордова, под старешинством Мис Хаверфилд” (184, 110). С обзиром на бројност болничког и другог (техничког) персонала у сличним медицинским мисијама на српском ратишту, у овој јединици (у оба дела) могло је бити педесетак особа.
