Српске добровољачке дивизије у Русији прошле су „кроз ужасне борбе које су достиле врхунац избијањем револуције у Русији. У новембру 1917. године, докторку Инглис, за коју се већ знало да је смртно болесна, њено особље и остатке српске дивизије евакуисала је британска ратна морнарица из Архангелска. Двадесет седмог новембра, дан пошто је њен брод пристао у Њукастлу, др Елси Инглис је умрла. Њеној сахрани у Единбургу, једној од најупечатљивијих икада виђених у Британији за било кога изузев за владаре, присуствовали су припадници дипломатског кора, стотине жена медицинске струке… хиљаде обичних грађана из Шкотске и Енглеске и сви Срби у Британији”. Тим чином као да су биле потврђене речи британског историчара и публицисте Роберта Вилијема Ситон-Вотсона изговорене годину дана раније да ће „у историји остати забележено име Елси Инглис, заједно с именом леди Паџет, као најистакнутије међу именима оних жена које су заувек осветлале образ Британије на Балкану. Нас ће оно подсећати да Флоренс Најтингејл неће никада бити без својих наследница међу нама” (68, 179).
Не без подсећања на Флоренс Најтингел, и свакако по узору на своје енглеске сестре, с јесени 1916. године дошла је на Солунски фронт и једна Болница Шкотских жена из Сједињених Држава. У њеном саставу било је шездесет жена, а све оне имале су високо образовање (128, 753).
Отвара се Солунски фронт. После краћег опоравка, преживели српски војници пребачени су у Солун, где је у међувремену оформљена моћна операцијска база и ударени темељи новом фронту, Солунском. Немци су избегли да пређу грчку границу, пошто су у том тренутку процењивали да не треба улазити у окршај са Савезницима и трпети велике жртве. Такође, они су сматрали да се у случају наговештеног Солунског фронта ради о пукој импровизацији и да ће Бугари и Аустријанци, уз њихову мању помоћ, лако изаћи на крај са том новом формацијом. Чак ни савезници нису веровали у успех своје „фронтовске комбинације” и већ су помишљали на могуће по влачење свих својих трупа. Идеја о фронту очувана је понајвише захваљујући упорним настојањима српске владе да се у околини Солуна зачне будућа војна акција за спас Србије, а подржали су је и извесни француски политички и војни кругови. „Али, да би се тај фронт одржао, Србија је морала принети нову жртву и у току 1916. године упутити на њ и последње остатке своје војске” (6, Трећи део, 222).
Док су се остаци српске војске још опорављали од последица трагичног зимског похода преко арбанашких и црногорских планина, у Шантијију, у Француској, 20. фебруара 1916. одржана је савезничка војна конференција посвећена планирању војних активности током године. Гледишта српске војске тамо је представио помоћник начелника штаба Врховне команде ђенерал Петар Пешић: за време дугих и непрекидних борби са непријатељем, али и против глади и других несавладивих тешкоћа, војници су преморени и на измаку снаге; прелазећи беспутним планинама, бранећи се од пљачкашких напада арбанашких племена, борећи се за голи живот, војници су били принуђени да напусте или униште сав војни материјал; „апсолутно је потребно да се војска одмори, како морално тако и физички, да се дисциплина ојача и да војници отпочну наново веровати у крајњи успех наше ствари”; српска војска мора бити прикупљена и у целости стављена у надлежност њене Врховне команде, што би омогућило да се реорганизује, „преоружа и поново опреми модерним материјалом, пошто је у досадањем рату све наше оружје, муниција и остали материјал пропао или упропашћен” (31, 4-1о). У уверењу да ће „Савезници дати наоружање, које ће нам допустити да се до краја боримо са полетом и издржљивошћу за које су српски војници способни”, ђенерал Пешић саопштио је својим колегама из других савезничких војски да „Србија може сада дати укупно 151.920 војника од којих 110.333 бораца и 41.920 небораца”. Он је том прилком морао рећи и да „ови људи још нису подобни за операције, већ је потребно да се опораве, како у физичком тако и у моралном погледу, толико да ће моћи да се превозе… око половине априла… Држимо да ће се српска војска моћи употребити за општу офанзиву тек у другој половини месеца јуна” (31, 11).
