Десна рука био је неки Хрват Геруц (по руској транскрипцији, иначе Херуц – ИП), који је већ толико времена стајао у служби руске тајне полиције за југословенске ствари и по свој прилици и друге.
Прошлост овога мрачног типа Штирмерове тајне полиције, који је постао инспектор и средиште око кога су се скупљали представници… струје (коју је створио отац такозване »правашке странке« Анте Старчевић а по његовој смрти на чело јој стао Јосип Франк и која се бори за супремацију хрватског племена над Србима и Словенцима), ова је:
Од 1885. године до данашњег дана он се налазио у двострукој служби, час тајне полиције Аустро-Угарске на Балкану и у Петрограду, час тајне полиције реакционарних руских, о чему имате доказа из архиве Штирмера. У петроградску тајну полицију он је ушао протекцијом аустро-угарског посланства још пре толико година. Служба његова била је у томе да својим каналима доставља посланству о личностима и кретању југославенске идеје у руским круговима.
Ту исту дужност он је обратно вршио и за руско министарство.
1885. године он се као хрватски добровољац у бугарској војсци с пушком у руци борио противу Срба.
Овај Геруц, у друштву са неким Хрватом Гарапићем, »управљајушчим« ноћне кафане »Стријелна« у Москви, Чехословаком Коњичвком и инжињером Словенцем Тумом из Петрограда чија се имена налазе такође као службеници тајне полиције у Штирмеровој архиви, организовао је у Москви књижевно друштво Руско-хрватско »Крижанић«.
То друштво под маском упознавања руске браће са хрватским народом, требало је да постане средиштем за остварање аустријске тежње, која је запечаћена у политичко-националном програму франковачке хрватске странке. Из тог друштва а под иницијативом дореволуционарне владе Штирмерове радило се на привлачењу из корпуса свих оних хрватских елемената, који ступише у корпус не ради заједничке идеје него, из других разлога било да отуда достављају где треба, о кретању корпуса, било да раде на расулу корпуса… било да се ослободе из руског плена… и са добрим официрским платама проводе безбрижан живот у Одеси.
О свему овоме налазе се докази у писменим изјавама и ислеђењима појединих незадовољника, који су своје иступање из корпуса мотивисали и таквим разлозима, што им је српски мајор Пејовић у приватном разговору обећао, да корпус неће улазити ни у какве борбе, него да ће кад савезници победе ући парадно у југословенске ослобођене земље. Међутим, то се није обистинило, јер су они одведени у добруџску експедицију, па како изгледа скоро ће корпус опет отићи на фронт.
По наредби Штирмеровој Геруц, Тума и Гарапић започели су одмах свој посао око проналажења у корпусу таквих типова као што је био Марион, Банић, Шврљуга…
Б. Царева жеља. За време формирања 2. дивизије… придолажење добровољаца смањивало се тако да (их) се дневно јављало не више од 30 до 100. Према томе дивизија би се могла попунити бројно једва за пола године. Бивши цар (Николај II – ИП) је желео да корпус буде у потпуном саставу своме формиран, те је тако по његовој жељи било наређено из Одеског војног округа регрутовање плених (заробљених) Југословена, на такав је начин у овај корпус дошло око 3.000 Хрвата. Део ових принудних »добровољаца« изјавили су одмах да не желе улазити у српску војску ни да се боре против свог цара Фрање Јосифа коме су се на верност заклели. Но на предлог хрватских официра у корпусу задржани су и ови добровољци, због тога што су они – хрватски официри – уверавали да ће после два до три месеца ови добровољци помирити се са идејом Југославије.
До доласка тих »добровољаца« група Штирмер-Геруцових незадовољника није могла у ширим размерама предузимати никакву агитацију, јер у обема дивизијама налазило се једва 318 регрута – Хрвата.
Али овај погрешан корак принудног регрутовања дао је полета Штирмеровим агентима. Официри из старчевићевске струје по плану Геруца, коме су редовно одашиљали своје рапорте, настали су међу овим добровољцима живо утицати на изазивању бунта. На њих су утицали тиме да се у Аустрији зна све што се овде ради, те ако они положе заклетву српском краљу, њихове ће родитеље и децу повешати тамо.
Таква агитација имала је делимично успеха. Када су све принудне »добровољце« повели на заклетву српском краљу, они су почели викати: »Нећемо: Ми имамо свога цара: Доле српски краљ Петар! Живио Фрањо Јосиф!«.
Ово је изазвало раздражење међу осталим добровољцима, услед чега је настало међу регрутима гушање где је било 13 жртава. (Према другом извору, „догађај о коме је реч одиграо се после, на први поглед наивног одбијања ручка, али пропраћеног повицима: »Живила Аустрија! Доле Србија! Доле краљ Петар!« На ово је дежурни официр Хрват Петар Турина наредио збор. Но команду нико није хтео да послуша. Видевши ово Турина је поставио деветорицу војника да чувају оружје. Ово је раздражило незадовољнике, те су повикали: »Грабите оружје!« и кренули да га отму. Дошло је до гушања и сукоба. Чувши за неред два наредника са групом војника, самоиницијативно и одвојено један од другог, кренули су да поврате ред. На тај начин створила се још већа гужва, проваљено је степениште, дошло је до падања при чему су неки на месту остали мртви, а неки и повређени. У овој несрећи погинуло је десет војника. У сукобу погинула су тројица. Дежурни официр Турина затворио је тринаест изазивача нереда. Командант 2. српске добровољачке дивизије известио је 16/29. новембра команданта Српског добровољачког корпуса да је на основу његовог наређења наведене изазиваче нереда вратио у заробљеништво” – 74, напомена уз док. 112, 132-133).
II Непосредни фактори. У самом почетку организације 1. дивизије… пре него што је прва партија србијанских официра дошла са Крфа, Геруц је похитао да међу добровољцима-Хрватима пронађе официре који су у Хрватској припадали аустријској странци Јосипа Франка.
Из иследних аката и оригиналних писама налазећих се у архиви ове команде, доказано је да су незадовољници слали редовно своје рапорте о свом раду на расулу овом двоструко аустријско-руском тајном агенту, а тако исто и Туми, Гарапићу и Керенском.
Један између првих Геруцових агената у корпусу био је неки официр – Хрват Марион, који је после ислеђења послат натраг у плен, као доказани агент провокатор југословенске идеје.
Са овом личношћу започиње се закулисна радња тога Геруца.
Тада, још у самом зачетку организације, почеле су од стране појединих агената јављати се смутње и неповерење према Србима. Место да се радило и тежило формирању у духу војничком, у дивизији су увелико развијени политички разговори и радња на разједињавању слоге међу Хрватима и Србима. Привремена команда на челу које је стајао аташе при руској војсци пуковник Лонткијевић издао је тада писмену наредбу у којој је позвао г.г. официре да престану даље са политичким сплеткама, које не воде ничему доброме и да се као војници посвете свом војничком ослободилачком позиву.
