На његов знак и под његовим руководством официри су сад отворено изашли са формираним захтевима као условима под којим се једино може утврдити слога и јединство у корпусу. Будући уверени да ни команда ни влада српска неће усвојити такве услове, те да ће тако они пред Русима потпуно доказати империјалистичке тежње Србије, они су предали у Одеси команданту српског корпуса следеће услове:
Да се име српски корпус промени у Југославенски;
Да се материјалне прилике официра и војника… изједначе;
Да се српски амблеми замене југославенским;
Да се латиница потпуно изједначи са ћирилицом;
Да се одмах оделе Хрвати и Словенци војници од српских и да се створе од њих засебни пукови на челу којих ће стајати искључиво официри хрватске и словеначке народности. На веру се има особито пазити (и) не мешати католике са православнима;
Тај се одред никада нема сматрати војском Краљевине Србије, но засебном револуционарном војском југославенском, и
Да се ова револуционарна војска никада ни под којим условима несме употребити изван граница иредентског националног територија, а сваки који би покушао ма са које стране да нас употреби изван тих граница (као што смо нпр. ишли с Русима у добруџску експедицију) да се има поставити пред народни суд.
Ова последња тачка нарочито је стављена овде ради тога да се корпусу осигура некретање све докле савезници сами без његовог учешћа не потуку Аустро-Германију и продру до граница југославенских земаља. А то ће бити дотле докле се рат не сврши.
Суштину овога потписати је доставио преко Министра војног српској влади на Крфу са својим мишљењем.
Да би се стало на пут даљем роварењу по корпусу, српска влада је прихватила услове… сем последње тачке којом се могло изазвати код самих Руса неповерење према корпусу, јер би таква одлука била противна идеји савезничког рада.
Једино је изменила прву тачку у толико што назив српски корпус није заменила именом југославенски. По тој измени корпусу је дат назив: »Корпус Срба, Хрвата и Словенаца«… којим се потпуно обележава из каквих је Југославена склопљен.
…Изненађени оволиком предусретљивошћу незадовољници су се нашли пред алтернативом: или да одустану од даљег роварења и агитације на расточавању јединства или да се покажу у правој светлости као потајни агенти провокатори, као верни слуге аустро-германске идеје хрватских франковаца и Штирмерове издајничке намере.
И догодило се ово друго. Они су после потпуне сатисфакције изјавили да су солидарни са својим ранијим изјавама и, као што нису желели да остану и даље у српском корпусу, тако не пристају да служе у Корпусу Срба, Хрвата и Словенаца.
Но мало је то. – Они су у исто време, да би још очитије утврдили своје аустро-германство, подговорили 4. чету 7. пука (једину која се могла формирати у складу са тачком 5. хрватско-словеначког захтева – ИП) која је једногласно изјавила да они имају свог суверена цара аустријског и да неће да се боре против аустријске војске, па макар се зато морали у плен вратити… Тако се на самом делу утврдило, да ови елементи нису ушли у корпус као поборници ослобођења Срба, Хрвата и Словенаца, већ као потајни агенти аустро-германске мисли да овај корпус разоре.
IV Руски револуционарни комитети. Револуционарни комитети… дали су се завести Штирмеровском идејом ових аустро-германских агената и упустили су се у мешање унутарњег спора између команде корпуса и, сразмерно, једне скроз незначајне гомилице издајника заједничког југославенског ослобођења испод аустријског јарма… Јер цела ова ствар дело је Штирмерово. То дело помажу и заплећу искључиво представници оне… (већ помињане) аустријске франковачке струје. И тако руски органи садање владе и нехотице су својим мешањем и саучешћем према овим агентима дали маха да се план Штирмер-Геруцов до краја изведе.
Потписани колико је у праву толико му је и као представнику савезничке војске, света дужност да Вам обрати пажњу на овај факт, који без сумње, ни представници старог ни представници новог режима у Русији не могу порећи:
Да је Србија, која је према својим незнатним силама у току петогодишње војне поднела највише жртава, савесно одговарала у свако доба свима обавезама и захтевима Русије и других савезничких држава;
Да је ради велике идеје ослобођења свега југославенства испод аустријског јарма, жртвовала и саму себе, те према томе нико од савезника нема права да посумња у њене добре ослободилачке намере према својој југословенској браћи. Ово тим пре што после свршеног ослобођења, Србија баш и када би хтела да употреби какво империјалистичко насиље, неби могла то урадити, пошто је сагласно са савезничким силама признала право самоопределења свих нација;
Да је краљевска српска влада као представник југославенског ослобођења, примивши за свој корпус Срба, Хрвата и Словенаца с благодарношћу гостопримство у сродној Русији, схватило, па и данас схвата задаћу и положај свог корпуса у Одеси на овај начин:
Корпус Срба, Хрвата и Словенаца у погледу његове употребе саставни је и недељиви део од руске, па тако исто и од осталих савезничких војсака. У свом унутрашњем распоређивању, управљању и животу он је самостална јединица за чије је јединство и дисциплину несумњиво од велике штете свако мешање споља.
Према томе, ако се и у будуће допусти, било с које стране мешање с поља у унутарње послове подручног ми корпуса, могу на основу горе изложених факата поуздано утврдити да ће потребни ауторитет корпусне команде бити у многоме оштећен.
Подносећи овај меморандум потписани као једино одговоран пред својом владом за јединство и дисциплину у подручном ми корпусу уверен је да ће Привремена руска влада од своје стране учинити све да се спречи свако мешање у унутрашње ствари корпуса као самосталне јединице савезничке војске, а у исто време да ће наћи начина за острањење спољних тајних сила Штирмерових агената Геруца, Туме и Гарапића. Те индивидуе раде пуним силама и данас да смутње противу корпуса утврде и у револуционарним одборима Петрограда, Москве и Одесе” (74, док. 166, 225-235).
Највероватније због тога што је меморандум оквалификовао хрватске и словеначке дисиденте као шпијуне и издајице ослоњене на бившу руску владу (Штирмерову), српски посланик у Петрограду зауставио је све његове примерке намењене руским органима (180, 158), али су зато примерци адресовани на остале савезничке владе стигли на место.
Требало је да прође скоро пет месеци да би ђенерал Живковић у једном писму српском министру војном објаснио како је дошло до „преписке” с отпадницима од Корпуса:
„Професору Масарику, док се бавио у Лондону дошао је до руку меморандум који су савезничким владама упутили неки официри дисиденти Хрвати, жалећи се против режима у корпусу. Он ми је послао тај меморандум и ја сам одговорио на њега побијајући све лажне њихове наводе. Два примерка тога одговора упутио сам посланику Спалајковићу да их достави енглеској и француској влади” (74, напомена уз док. 166, 236).
