Том приликом Живковић је пропустио да садржину свог писма српском посланству у Петрограду, послатог 5/18. марта, доведе у везу са својим меморандумом и објашњењем како је меморандум настао. А текст тог писма гласио је:
„Непријатељски агенти протурају врло успешно гласове у Одеси и ван ње, да је српска војска, у циљу повратка реда за време ових последњих догађаја у Петрограду (током Фебруарске револуције – ИП), пуцала на руски народ пошто је, веле, руска војска отказала да то чини. Намера им је да дискредитују српски народ у Русији, а нарочито да Добровољачки корпус компромитују у очима руског народа. Најжалосније је што сви кругови у Одеси држе да је то апсолутна истина.
4. о.м. одржан је збор раденика у једној од овдашњих фабрика, на коме је било 5000 душа, и решавали су да се освете Србима за ово небратско дело. Захваљујући свеснијим елементима међу њима, одложено је то док се не увере у истинитост. Наш конзул демантовао ове вести преко овдашњих гласила но народ и даље тврдо верује у ове злонамерно пуштене гласове. Ја сам молио округ да са своје стране то демантује. Ствар је врло озбиљне природе и може доћи до појединачних сукоба. Потребно што пре демантовати кроз све листове у Русији, да српских трупа није било у Петрограду за време ових догађаја, нити их сада тамо има, јер се ове немиле вести шире муњевитом брзином по свим градовима братске Русије.
Молим Вас обратите се што пре председнику Извршног одбора руске Думе Родзјанку и умолите га да одбор званично демантује, у што краћем року преко свих својих органа у Русији, ове злокобне вести и изнесе пред братски нам руски народ наше најлепше жеље за његово добро и срећу и напредак” (74, док. 135, 169).
Српско посланство деловало је без одлагања, тако да је Спалајковић већ 9/22. марта могао известити да је „руска влада наредила категорично демантовање гнусних клевета које непријатељски агенти протурају против Српског добровољачког корпуса. Министар Миљуков је индигниран тим апсурдним измишљотинама и чуди се лаковерности публике” (74, док. 137, 172). Посебним демантијем огласио се и Родзјанко, тако да је, према писању Биржевих вједомости (број 16183 од 14/27. априла), Живковићево незадовољство врло спласнуло.
Иако и Спалајковић и Живковић у својим текстовима помињу нвпријатељске агенте, ни по чему се не може закључити да ли они тим изразом обележавају дружину окупљену око Штирмерових агената Херуца, Туме, Гарапића, Пеклеја и других; још мање остављају простора за претпоставку да би деловање тих разбијача могло бити под невидљивим надзором хрватских чланова Југословенског одбора. И зато, у својој „југословенској” наивности, ђенерал Живковић обавештава посланика Спалајковића да „утицај Југословенског комитета у погледу наше заједничке Југословенске идеје није се осећао нити осећа у корпусу, међутим страначки агенти и провокатори раде врло активно и нашли су велики одзив међу Хрватима, франковцима и супиловцима и Словенцима, те прете да растуре корпус”. А да се то не би десило, јер је „ситуација критична”, он тражи од Спалајковића да „господа из Лондона, бар већи део… јер тај рад припада њима”, дођу у Одесу и допринесу сређивању политичких прилика у Корпусу (74, док. 142, 187-188).
Ђенерал Живковић то не помиње, иако му је било познато да су политичким неприликама међу српским добровољцима почели да доприносе и „наши савезници Руси – на жалост наша словенска браћа – (који су) свестно вршили атак на организацију и састав корпуса” (74, док. 170, 238-239); били су то припадници разних војничких и радничких комитета, они који су седам-осам месеци касније послужили Лењину и његовој дружини да изведе бољшевички преврат.
Тако на једној страни, а на другој, ђенерал Живковић извештава свог министра војног да је до 31. маја/13. јуна из Корпуса изашло 147 официра и око 8.000 војника, да је Корпус издржао кризу, да је у њему остало око 20.600 лица, да се из Румуније очекује још 1.200 добровољаца, да се неки „отпадници” (најчешће звани дисиденти) поново враћају и да се „односи са руским револуционарним комитетима поправљају чему су много допринела и два руска војна делегата који су се добровољно прихватили посредовања”. Не каже о каквом се посредовању ради, али констатује да „дисциплина у корпусу почиње чврснути” и да крајем јуна намерава свој Корпус попунити људима и материјалом (74, док. 185, 255).
