У огромном броју неписмени и неквалификовани, не знајући језик и прописе, српски досељеници у Америку нису имали велик избор: били су принуђени да прихватају најтеже физичке послове и запошљавају се по рудницима, као шумски радници, на железници, као чистачи улица, рибари на Пацифику, лучки радници и слично, „док је мали број налазио лакше послове у трговини и угоститељству” (136, 104). Најчешће, они нису бирали ни место свог будућег боравка, већ су им то одређивале компаније преко којих су се насељавали, „па су после експлоатисале снагу и вредноћу нашег народа до невероватноће. Наш народ у Америци ради најтеже послове и у том погледу са њима се могу равнати само кинески исељеници, а и црнци су боље размештени и раде лакше послове. Наш народ обично ради у мајданима и ливницама, а и остале најтеже послове. Пољопривредом се бави незнатан број, и то већином досељеници из Србије, којих има свега… 50-60 који су из Шумадије (околина Кнића), и они су дошли овде од анексије Босне и Херцеговине, да би избегли војну обавезу у случају рата, а има их који су по нашем доласку у Скадар улучили прилику и побегли као војни обвезници” (12, док. 134, 220). „Наши рудари у Пенсилванији, Вирђинији, Монтани, Минасоти, Аризони, Невади и Аласци, као и шумски радници у Орегону и Вашингтону (држави) живе у малим колонијама, упућени једни на друге, често примитивније него што су живели на дому. Овакав емигрант највећи део времена проведе у рударским окнима, шумама, и у сну, и не може ни да види довољно Америку, а камоли да научи њен језик… Наш исељеник једним делом и није исељеник у правом смислу. То је печалбар који је дошао на краће време да нешто заради, приштеди и однесе кући” (42, 133). Примера ради, Црногорци, „којима је главни цељ био зарада, печалба… показали су чудо од жилавости и издржљивости у раду… увек плаћани боље од осталих радника других националности и тиме су стварно разбили илузију – бајку – о нераду Црногораца” (44, 228). У основи, то „боље” могло је значити надницу од долар до долар и по за дванаест сати рада дневно, али је истовремено укључивало и губљење сваког запослења при честим кризама; у таквим условима, брзо је трошено све што је дотле било тешком муком зарађено (136, 104).
Отуд, српске насеобине срећу се по многим америчким државама, а највећи број Срба населио се у Питсбург, Чикаго, Детроит, Њујорк, Бјут, Сан Франциско, Сент Луис, Лос Анђелес, Сиетл и другде. По правилу, они су се насељавали према својој завичајности, јер су се преко завичајних веза и запошљавали, да би тамо, касније, у новом месту боравка, приступили формирању сопствених удружења. Углавном, била су то окупљања усмерена на узајамно помагање у невољи, болести и смрти.
Владимир Гречић претпоставља да је на самој средини 19. века „и оно мало Срба колико (их) је тада било у САД” било осигурано у Чешко-словенском потпорном друштву основаном у Сент Луису 1854. године. Три године касније, у Сан Франциску основано је Словенско-илирско узајамно и добротворно друштво, које је окупило приличан број наших земљака, нарочито Примораца, запослених у новоотвореним рудницима злата (55, 281).
Године 1880, у Сан Франциску Срби су се удружили у Српско-Црногорско литерарно и добротворно друштво, чија је сврха била „узајамно потпомагање у нужди и болести… поучење и ширење просвете не само међу члановима, него и осталог славенског сталежа находећи се у овом месту” (14,12). Амбиције овог друштва биле су изузетно племените, те су његовом иницијативом орданизовани Словенски народни клуб и Српска читаоница, која је 1893. године покренула први српски лист у Америци под називом Слобода. Друштво је деловало и после Првог светског рата под именом Прво српско добротворно друштво (55, 281). Годину дана после оног у Сан Франциску, у Чикагу је основано друдо Српско-Црногорско друштво, преименовано 1898. у Српско јединство. Тада је у Чикагу деловао и Први српски братски добротворни савез, називан и „херцеговачки”, који је, у години после анексије Босне и Херцеговине, имао око 4.000 чланова. У Њујорку, 1896. године, основано је Друштво сједињених Срба у Америци за узајамно потпомадање у болести и смрти, а у Анаконди, на самом крају 19. века, Херцеговачка слога. Понегде, као у Њу Орлеансу, Срби су се укључивали у општесловенска удружења, а од 1894. године, Срби из Пенсилваније удружили су своја локална друштва у Народну хрватску заједницу. Радило се ту о Србима који су у свом ужем завичају за суседе имали Хрвате и који су се тада, недовољно национално свесни, називали „православним Хрватима”. Убрзо је у тој Заједници дошло до сукоба, пошто су Хрвати приморавали Србе да учествују у процесијама, чак и освећењу католичке цркве, а кренули су и да их похрваћују преко чланских карата (на пример, лична имена Јован претварали су у Иван, име Никола у Микула, и слично). Срби су се том шовинистичком насртају одупрли и 1900. године највећим делом иступили из Заједнице. Ипак, две до три хиљаде Срба, углавном Личана, остало је у Заједници и наредних двадесетак година (15, 150-152).
Године 1902. чикашки Први српски братски добротворни савез предложио је земљацима из Сан Франциска да се уједине, али Бокељи нису били вољни да се лишавају својих локалних обележја. Исте године, српска друштва која су иступила из заједнице са Хрватима приступају православном Руском савезу. И у односима са Русима, наравно, није ишло све како треба, те Црногорац Митар Шабан из Пуебла у Колораду, уредник листа Србин, иступа с идејом да се сви американски Срби уједине у једну српску националну организацију. Идеја је пала на плодно тле, најпре у кругу младих, а затим међу српска друштва учлањена у Руски савез. Њихови представници окупљају се на конвенцији у Мек Киспорту и стварају Српски православни савез „Србобран”. Шабан се из Пуебла сели у Питсбурд, а Србин постаје гласило новог Савеза. (После Шабанове смрти 1906. године, управа Србобрана основала је нов орган под називом Американски Србобран). „Радило се одушевљено, марљиво и искрено. Постојећа српска друштва приступала су савезу, нова су оснивана, а број чланова је растао” (15, 152). На годину- -две пре анексионе кризе, Савез је бројао скоро седам хиљада чланова.
У Америци, земљи „свеопште распојасаности и децентрализације” (14, 50), лако су могле доћи до изражаја све оне међусобице којима су се Срби и у завичају оптерећивали. „Да какав би и могао да буде онај наш млади свет, кога школе нису питомиле… и који остављен сам себи, долази у једну земљу потпуне личне слободе” (14, 50). Тако, на пример, у месту Бјут у Монтани, 1899. године основано је друштво „Српско јединство”, у коме је највише било Бокеља и Црногораца. Наредних неколико година, суревњивост између њих непрекидно је тињала, да би 1905. године Црногорци, као бројчано слабији, иступили из друштва и оформили сопствено Српско-црногорско друштво. Кључна личност у новом друштву био је Црногорац Јово Томановић, човек који је, најпре у Питсбургу, а касније у Њујорку, уређивао лист Родољуб. Под његовим утицајем, црногорство се брзо ширило, тако да је неколико Црногорских друштава створено у Охају, Пенсилванији, Новом Мексику и Колораду, као и у местима Стилтону, Бјуту и Сијетлу.
