У међувремену, у Бјут је пристизало све више Херцеговаца, улазило у „Српско јединство” и полако преузимало водећу улогу у друштву. Повређени новим односима, Бокељи се повлаче из друштва и 1907. године оснивају Бокешко братимство, нову организацију доступну искључиво рођеним Бокељима. Ни Херцеговци нису могли „заједно са собом”, те се једна група издваја и формира посебно Херцеговачко радничко друштво. Сличне ствари дешавале су се и у месту Анаконда, с тим што су се тамо раздвајали Херцеговци и Црногорци. Херцеговци су се удружили у „Херцеговачку слогу”, без икакве могућности да им неки Црногорац касније приступи.
У кризу је 1907. године ушао и савез „Србобран”. У управи Савеза деловао је поп Јован Крајновић, Личанин који није дозвољавао да се праве било какве алузије на рачун бечког ћесара, а у дужност благајника био је уведен Крајновићев земљак извесни Божо (Шпиро?) Гојсовић. У атмосфери опште кризе у САД, благајник је успео да за мање од године дана проневери преко 30.000 долара, што ће наредних неколико година Савезу отежати испуњавање финансијских обавеза према чланству.
Михајло Пупин први пут међу Србима. Исте године на „српској” политичкој сцени у Америци појављује се професор Михајло Пупин, који се дотле „слабо мешао у народне ствари” (14, 47). Годину дана касније, он је у Њујорку један од оснивача Словенског усељеничког друштва, коме су, поред Јужних Словена, били окренути и Руси, Пољаци, Чеси, Словаци и Литванци. Као његов први председник, Пупин је својим деловањем „у сваком погледу” помогао многим досељеним Словенима. „Ко није видео како се за време старих закона поступало са усељеницима, не може ни замислити какву је услугу чинило ово Друштво за усељенике”, писао је Павле Хаџи-Павловић (55, 283).
Године 1907. Народна одбрана из Београда покренула је иницијативу да се у Америци оснује Српски народни потпорни фонд. Урађено је то најпре у Сан Франциску, преко Српско-Црногорског друштва, пошто на америчком истоку још увек није било организације која би могла окупити све Србе. Овај Фонд окренуо се помагању српског националног рада у завичају, а своје деловање пропагирао је сопственим гласилом Српски Гласник. Њему су у таквој оријентацији помагали чикашки Балкан, Борба Балкана из Сент Луиса, Американски Србобран из Питсбурга и Српска народна одбрана из Герија.
Збивања изазвана аустријском анексијом Босне и Херцеговине, а нарочито буђење српског националног духа у завичају, утицала су и на расположење српског света у Америци. Глас о анексији узнемирио је све српске колоније, а њихова штампа, да би се спречила аустроугарска освајачка политика на рачун српског народа, почела је да усељенике позива на зборове и у борбу. Многи од њих нескривено су се надали да ће тридесетододишњи аустроугарски мандат у Босни и Херцеговини тих дана бити мирно окончан и да ће ове две српске покрајине постати део краљевина Црне Горе и Србије. Но, уместо да се отуд повуче, Аустроугарска је Босну и Херцеговину припојила себи. Сви српски родољуби успротивили су се том чину, а могло се на тренутак учинити да ће Србија и Црна Гора устати у одбрану својих националних интереса у Босни и Херцеговини. Дошло је тада до стварања Српског народног централног одбора у Њујорку. Водећи кругови у српским друштвима у Америци процењивали су да би најкорисније било ако на чело ове јединствене српске организације стане Михајло Пупин, уз Николу Теслу тада најистакнутији научник српског порекла. Пупин, који се дотле бавио науком и „гледао своја посла”, прихватио је понуду и дошао „непосредно у народ”.
Пупинов долазак био је одушевљено поздрављен, а „његово вођство прихваћено је искрено од свих честитих Срба у Америци” (56, 314). „У ишчекивању рата, амерички Срби у целој земљи решили су да покажу своју подршку шаљући новац Црвеном крсту, подједнако Беодраду и Цетињу… Чим је анексиона криза прошла и Србија и Црна Гора приморане да прихвате аустро-угарски чин, Одбор се растурио”. Ипак, остало је велико искуство да је „озбиљна слабост српског живота у Америци недостатак једне уједињене организације. Срби у Америци нису били само раштркани по целом континенту од Атлантика до Пацифика, већ су били подељени на многа мала друштва, која су се међусобно надметала” (58, 292).
Мада је исте те године постојала добра воља свих српских друштава да се уједине, таквом чину, мање или више прикривеним отпором и опструкцијом, супротставили су се такозвани „шифкарташи”. Били су то релативно обогаћени појединци који су, одржавајући саобраћајне и финансијске везе са старим крајем, посебно са банкама и штедионицама у Аустроугарској, корупцију прихватили као правило без кога се не може. Власти у старом крају, наиме, могле су сваку такву везу онемогућити разним административним или друдим разлозима, а „шифкарташи” су, да би такве невоље избегли, постајали крајње покорни Бечу и Пешти. Да би на другој страни, у Америци, могли ефикасније пословати, они су преко својих гласила и врло покретљивих повереника ширили пропаганду која је у одређеном тренутку највише одговарала њиховим заштитницима. Да би било пријемчивије, „шифкарташко” деловање увек је организовано на локалистичкој (покрајинској) основи и увек праћено националном и верском нетрпељивошћу. Тако је поступала и Хрватска заједница када је 1908. године, у време велике кризе у „Србобрану”, покушала да Србе из Хрватске, своје бивше чланове, врати у организацију; „говорено им је да њихови Срби нису у стању да формирају честито друштво” (15, 158). Хрватска пропаганда ишла је врло смишљено, а вођена је и преко јавних и културних радника. Тако, на пример, хрватски песник Анте Тресић-Павичић оценио је један свој сусрет са Михајлом Пупином као „позитиван”, рекавши да је његов саговорник „био сретан, слушајући, да нестаје несугласица између Срба и Хрвата” (15, 156). А у ствари, чак и кад се понекад доворило о хрватском „отрежњењу” и наводној социјалистичкој оријентацији хрватског живља у Америци, све се завршавало на његовом, Тресићевом, проаустријском курсу и нападима на Србију и њено држање у анексионој кризи (15, 156).
Било је „шифкарташа” и међу Србима, увек по покрајинским, односно завичајним везама. Личани, Банијци и Кордунаши окупљали су се око Шпира Гојсовића, човека који је 1907. године успео да, под видљивим патронатом попа Јована Крајновића (у ствари, његовим послушником), преузме благајну друштва „Србобран” и да је убрзо проневери. Херцеговци су „радили” с Николом Лакићем, а Црногорце је „окупљао” Бокељ Јово Томановић, који је за своје „чисто Црногорство” а против „србијанске прождрљивости” добио од књаза Николе један орден. Међу американским Црногорцима, у Српско-Црногорском савезу, стварала се иста онаква атмосфера каква је већ владала у Црној Гори. Подела на народњаке и праваше довела је до оштрих сукоба међу Црногорским друштвима, до стварања фракција унутар њих и, коначно, 1907. године, до физичког обрачуна између неистомишљеника на скупштини Савеза у Бјуту. Савез је нагло губио свој утицај међу члановима, тако да се 1909. године није ни појавио на оснивању „Слоге”, мада је друштво из Бјута годину дана раније покренуло иницијативу за улазак Црногорских друштава у савез „Србобран” (15, 154).
