Прилике изазване аустроугарском анексијом Босне и Херцеговине несумњиво су допринеле и хомогенизовању српског исељеништва у Сједињеним Америчким Државама. Да ли случајно или на подстицај са стране, можда чак и из Београда, на „српску” политичку сцену у Америци ступа Михајло Пупин. Његов углед међу земљацима био је срозан кад је 1902. године на судском процесу у вези с ауторским правима на откриће бежичне телеграфије сведочио против Николе Тесле а у корист италијанског научника Гуљелма Марконија. Ипак, Пупинов научнички ауторитет, у комбинацији с оствареним пословним успехом, био је савезу „Србобран” видљив разлог да му маја 1909. године понуди челну позицију у будућој великој српској организацији. Процењујући да се таква организација заиста може остварити, Пупин је замолио савезе српских удружења из Чикага, Питсбурга, Сан Франциска и Бјута да своје представнике пошаљу на свесрпски збор у Кливленд, где је „Србобран” већ био заказао своју конвенцију.
Збор је стварно почео са радом у тренутку кад се тамо појавио Пупин, 14. септембра 1909, а дошли су представници чикашког савеза „Србобран”, Првог братског добротворног савеза из Чикага, Српског потпорног фонда из Сан Франциска и неколиких друштава, клубова и црквених општина изван савеза. Учесници збора били су сагласни у настојању да се постојећи савези уједине и, пошто се из назива избаци одредница о њеном православном карактеру, створе једну јаку свесрпску организацију у Америци. Нова организација добила је назив Савез сједињених Срба – Слога, а његово гласило постао је Американски Србобран. За председника Савеза изабран је професор Михајло Пупин (15, 159-160) и „би му дано неограничено право да предузме и уведе у организацију што год нађе за сходно, с тим да га сви чланови помажу свесрдно… све док српски живаљ у Америци не буде добро организован” (4, 314).
Нарасло национално одушевљење допринело је да се за равно годину дана од оснивања, у „Слогу” учлани око сто тридесет српских друштава (15, 164), међу њима и друштва из Црногорског савеза који се 1909. године није појавио на збору у Кливленду (15, 162).
Један мањи део чланова „Србобрана” супротставио се уједињењу, иако је њихов предводник поп Јован Крајновић био изабран у управу новог Савеза. Крајновић се, наиме, са још једним свештеником упустио у „рат” против „Слоге”, јер је она, наводно, напустила православље. Мада је већина српског света више држала до националне а мање до „Слогине” верске оријентације, део старог чланства у „Србобрану” одлучио је да не напушта своје дотадашње позиције. Србобран је наставио да ради, а у Питсбургу је сачувано и његово гласило Американски Србобран. Да би се ипак успоставила нека разлика између двају Американских Србобрана, „Слогино” гласило, пошто је придев избачен из наслова, преименовано је у Србобран. Односи између двају савеза толико су се заоштрили, да су убрзо покренути судски спорови по обостраним тужбама. Неколико утицајнијих пословних људи из „Слоге” сматрало је да би цео спор могао бити изглађен нагодбом, с тим да Пупин својим прилогом од 3.000 долара „одобровољи” расколнике. Предлог је прихваћен, али је та сума једино помогла да се савез „Србобран” поново конституише и да крајем 1910. године окупи непуних тридесет локалних удружења.
Судски спор против „Слоге” настављен је и, после дугог отезања, окончан доказом да уједињење није обављено на легалан начин. Из изгубљене парнице „Слога” је изишла с око 9.000 чланова, да би се уочи Светског рата њихов број повећао за свих пет хиљада. На другој страни, „Србобран” је те 1914. године имао укупно 6.000 чланова, с универзитетским професором Пајом Радосављевићем као председником и Јовом Крајновићем као његовим најближим сарадником. Да би се бар привидно успоставила некаква равнотежа са „Слогом” и њеним председником Михајлом Пупином, за почасног председника „Србобрана” изабран је Никола Тесла (15, 161-164).
Без обзира на нарастање националног и ослободилачког одушевљења међу српским исељеништвом у Сједињеним Државама, стварно уједињење српских друштава и савеза није се могло у потпуности и до краја остварити. Изузмемо ли Српску бокељску добротворну заједницу (са три-четири братимства и сестримства), створену уочи збора у Кливленду, и део Српског Црногорског савеза (са двадесет друштава у петнаестак држава) која су избегла да се укључе у „Слогу”, Срби су „успели” да се поларизују у двема значајним и по много чему супарничким организацијама. У тим поделама највише су до изражаја долазиле поделепо завичајности, тако да су се у „Србобрану” углавном нашли Срби из Хрватске а у „Слоги” Војвођани и Срби из осталих крајева. Не може се избећи запажање да је на такву поделу одлучујуће утицало и порекло тада водећих Срба у Америци, Николе Тесле и Михајла Пупина. Пупинов утицај, показало се, био је јачи, ако ни због чега другог а оно због чињенице да је њему била окренута и Србија, и званична и неслужбена (15, 164). „Професор Пупин, практичан и богат човек, својим положајем много уздигнутији од радничке масе, сматрао је Слогу својом националном задужбином; он је настојао да од савеза направи солидну привредну установу, у којој ће се подразумевати аутократски режим везан за његово име, средства и друштвене везе” (15, 165-166).
Хтели ми то признати или не, у српском народу само се аутократским путем може сузбити дух импровизације и створити иоле озбиљна организација. И у „Слоги” су деловали људи који су се упорно залагали за наводни парламентаризам, али је само Пупин био у могућности да својим угледом у америчким пословним и јавним круговима у врло кратком року обезбеди услове за деловање Савеза, укључујући пословни простор и малу штампарију. Отварањем Српског дома омогућено је Савезу да свој потпорни и просветни рад међу чланством уздигне на завидан ниво и да чак, преко Добротворног и културног фонда, шаље новчану помоћ у домовину. Кад је 1911. године Пупин именован за почасног конзула Краљевине Србије у Америци, његова канцеларија такође је смештена у Српски дом. У целини гледано, деловање Пупиново добијало је све изразитију српску националну ноту, онемогућујући при томе покушаје појединих сарадника или чланова да преко „Слоге” остварују неке своје пословне планове и личне интересе. „Међу његовим помагачима било је и људи који су сматрали да положај Пупина у америчком научном али и пословном свету треба потпуније искористити не само за националне него и за властите циљеве”. Материјално добро ситуиран, Пупин је сам финансирао поједине делатности у Савезу, а могао се повремено појавити и као „лични” финансијер и зајмодавац. Он је, заправо, давао „личне поклоне и позајмице разним америчким Србима који су били у невољи или којима је био потребан капитал да започну сами своје пословање. Он је то радио у тој мери да су се његови противници љубоморно жалили како он подмићује људе да буду његове присталице” (57, 294). Заиста је могуће да је Пупин на тај начин придобијао извесне личности у српском исељеништву, али он је, иако је то чинио селективно, ипак био успешан послован човек. Можда је баш та селективност допринела да се Пупиново финансијско пословање у Савезу стави у сумњу, што је многима послужило као повод да и на његов национални и друштвени рад почну изрицати више или мање отворене замерке. У примедбама на Пупинов рад ишло се тако далеко да су, примера ради, неки његови сарадници са њим комуницирали путем отвореног писма објављеног у Хрватском свијету, а да би се и његово лично поштење довело у питање, „кад су чланови савеза Слоге у Филаделфији сакупили 41 долар за српски и Црногорски Црвени крст, одбили су да га пошаљу у Београд и на Цетиње преко Пупина, него су одлучили да то учине непосредно” (15, 167).
