С укључивањем добровољаца у српску војску увек је ишло тешко. Занемаримо ли првобитни званични став српске војске да се не формирају засебне добровољачке јединице (12, док. 1, 3), као и неприхватање неодређено великог броја оних заробљеника који би „могли учинити знатних услуга” а остављени су „да чаме по шталама у нераду, измешани са осталим заробљеницима, онда када је нашој војсци и најмања помоћ од користи” (12, док. 12, 18), највећу тешкоћу добровољцима представљао је бахат и осион однос старешина према њима. Тај проблем избио је на видело и на Крфу, када је српска војска већ била у фази реорганизовања.
Тамо је, на пример, једна група „аустро-угарских заробљених подофицира и војника-добровољаца из разних пукова” изложила Министарству војном своје невоље и затражила дозволу за „отпуст из војске”:
„Када је оно месеца новембра 1914. године и по други пут била разбијена аустријска војска, и када су том приликом биле заробљене силне масе аустријских војника на територији Краљевине Србије, било је међу тим масама и нас Срба-аустријских војника, који су се предавали само зато, да узмогнемо ступити у редове српске војске и као српски војници борити се за наше ослобођење противу непријатеља нам Аустро-Немаца. И ми смо то учинили и са најбољом вољом и одушевљењем ступили смо у војску, која нам је имала донети ослобођење.
Очекивали смо, да ћемо у њој наћи људе, који ће нас разумети са којима нам је ваљало делити зло и добро, а у којима смо тада гледали своје ослободиоце, али уместо тога (авај судбо) наиђосмо на људе, који нажалост носе име »старешина«, који су нас кињили, и од којих доживесмо више увреда, понижења и запостављања него што доживесмо у војсци нашег најцрњег непријатеља, против кога се данас дигао цео културни свет.
Није то један случај или два, то је опште зло, то је оно зло, које је довело и до слома наше војске, но ми нисмо звани нити нам је намера, да то овде сад – распредамо. Видимо само да смо заборављени од највиших, па до најнижих, и да смо остављени сами себи, па није чудо што нас невоља гони, да се обратимо Вама г. Министре непосредно са једном молбом.
Да изволите наредити наш отпуст из војске, јер нам је даљи останак под оваквим околностима немогућ, тим пре што сад предстоји њена реорганизација, и што нам се чини, да би нам ослобођење са оваквим људима и под (оваквим) садањим околностима изгледало теже него ли само робовање” (12, док. 38, 44-45).
Када су у питању српски официри и њихов однос према војницима, ови добровољци ништа ново нису открили. Ново би могло бити гола чињеница да Министарство војно није тим односима посвећивало пажње у тешким ратним условима, кад сусрети са смрћу, сопственом или својих блиских, официрима нису остављали много времена да злостављају ратнике. У предратним временима, све то било је нормална појава и повод пречестим расправама у Народној скупштини Краљевине Србије. Народни посланици Туцовићеве Социјалдемократске странке сматрали су „да узрок оваквом понашању и васпитању официра и подофицира лежи у самом систему стајаће војске. Она (стајаћа војска) убија вољу, убија свест, убија разум и понос код војника и чини га простим машинама… Тај милитаристички систем, који се огледа… у највећим бругалностима, у недирању личности, увек ће омогућавати и туче, злоставе, убијања и понижавања војника”. Када би се тај систем променио и када би се увела народна војска, она би „са много више воље, са много више патриотизма” овладавала ратном вештином и била би спремна да са „одушевљењем брани своју отаџбину”. У таквим условима не би било „ни туче, ни убијања ни ових ужаса и животињстава, којих сада има, да се морамо згрозити” (8, XXV редовни састанак, 1. август 1908, 840). А један од таквих примера „згражања” био је и случај кад је принц Ђорђе Карађорђевић убио свод посилног и због тога морао да се одрекне престолонаслеђа у корист млађег брата Александра.
И сада, ево, на Крфу, после свих невоља у повлачењу, сазнајемо да 188 херцеговачких добровољаца одбија да остане у српској војсци. Генерал Мондезир, шеф француске војне мисије код српске војске, прихватио је те људе и 12. марта 1916. године обавестио начелника штаба српске Врховне команде да ће део њих остати под француском заставом, а „она лица која не би пристала да ступе ни у једну од наших двеју војсака, биће сматрани као поданици непријатељске државе и транспортовани… у један концентрациони логор” (12, док. 40, 46). Доследан настојању да о добровољцима не треба остављати превише трагова, Министар војни није се много оптерећивао наведеном молбом. Он је 31. марта 1916. године само наредио да се положај српских добровољаца из реда аустроугарских заробљеника „са нашег и руског фронта”, већ распоређених у оперативној војсци, граничним трупама, жандармерији и кадровским трупама у новим крајевима, дефинитивно регулише. Читава „регулатива” састојала се у објашњењу да се „као борци имају сматрати само они добровољци, који буду служили у јединицама намењеним да учествују у борби, и на борачким дужностима”, и у подели свих наведених категорија на три групе:
„У прву групу да уђу сви они који желе да служе и даље у нашој војсци као борци. Од свију таквих имају се узети писмене изјаве о њиховом добровољном пристанку. Распоред њихов извршиће Врховна команда.
У другу групу да уђу сви они који желе да служе у нашој војсци али на неборачким службама. И од ових имају се узети одговарајуће писмене изјаве. Њих ће Врховна команда такође распоредити, но с тим да не могу бити употребљени у штабовима команда, нити као посилни и т. д. по установама и надлештвима.
У трећу групу да дођу сви они, који не би желели да служе добровољно у нашој војсци ни као борци ни као неборци, и са њима да се поступи у свему… као и са осталим заробљеницима” (12, док. 44, 52-53).
После све те преписке, из које се види да је „од целокупног броја Срба, Бокељаца, Херцеговаца и Црногораца, који су са нашим трупама доведени на Крф остало свега 179, који су изјавили жељу, да се уз нас боре”, начелник штаба Врховне команде реферисао је министру војном: „Али имајући у виду политички значај у извесној мери самосталне организације ових добровољаца као и потребу, да се што више очува и само покрајинско обележје ових добровољаца и најзад имајући у виду и то, да ће се ово бројно стање моћи у извесној мери и појачати било придоласком нових добровољаца било онима који су код нас раније примљени за попуну жандармерије, граничне трупе и кадровских пукова, наредио сам да се за сад од ових добровољаца образује засебан полубатаљон… који ће као четврти батаљон ући у састав Добровољачког одреда” (12, док. 45, 53-54).
Ипак, већ током ратних операција на Солунском фронту, до краја октобра 1916. године, „учестали су случајеви удаљавања добровољаца из појединих команада добровољаца, а нарочито из Добровољачког одреда и Батаљона Срба добровољаца”. Разлози томе били су различити, па су неки одбијали „да служе у тим командама и траже прекоманду” (12, док. 50, 69). Није искључено да се опет радило о односу старешинског кадра према њима.
