Ипак су Србији потребни добровољци. Историчарима изворне „југословенске” школе било је изузетно стало да тезу о фронту југословенског уједињења, о његовом ширењу и његовим токовима, ослоне и на добровољачки покрет. Истина, српски карактер тога покрета увек је занемариван, а о његовој евентуалној спонтаности говорено је само условно и, мање-више, као о пратећој појави великих подстицајних активности српске владе и, нарочито, хрватског Југословенског одбора. Рад српске владе на прикупљању добровољаца обично се „правда” чисто практичним разлозима и чињеницом да је српска војска била ван отаџбине, у изгнанству, и без регрутне базе за редовну попуну. Но, кад се говори о деловању Југословенског одбора, његова умешаност у добровољачки покрет добија једну „вишу димензију”, изазвану „у првом реду политичким разлогом, јер је учешће југословенског становништва Монархије у оружаној борби на страни Антанте морало последично утицати и на снажење улоге Одбора као чиниоца у процесу уједињења” (9, 284-285). „Југословенско становништво Монархије”, о којем се обично говори као о фактору „оружане борбе на страни Антанте”, управо су добровољци, али се увек пропушта да каже да су то у огромној већини Срби, а тек „нешто мало Хрвата” и покоји Словенац.
Према једном тумачењу Пере Слијепчевића, добровољца из балканских ратова и доцнијег универзитетског професора, уз „тешкоћу” што су се у добровољце углавном јављали Срби, „ради српске идеје” (истина, „беше и нешто мало Хрвата”), настале су и неке политичке тешкоће, можда и веће од оне прве:
„Председништво Југословенског одбора имало је од самог почетка идеју о томе, да Срби, Хрвати и Словенци из Аустро-Угарске, својом вољом и својом сурадњом, манифестују своје ослобођење и уједињење са Србијом као Пијемонтом, место да их Србија, као анонимну масу ослободи и присаједини по етничким и економским разлозима. Председник Српске Владе, опет, хтео је брижно да за Србију резервира баш то историјско право да она ослободи и уједини све Југословене, па да им онда остави да се определе како хоће. И један и други, а нарочито Г. Пашић, мислили су притом несамо на спољашње прилике после ослобођења. Г. Трумбић тражио је, да добровољци буду под Српском Врховном Командом, али у посебним јединицама, тако да за њих знаду Велике Силе, и да их, штавише, признају као посебну савезничку ратујућу војску, поред србијанске (црногорска већ није долазила у обзир). Циљ таквога стајалишта био је, да у часу Ослобођења Италија не могне третирати југословенске крајеве испод Аустро-Угарске као непријатељску земљу, нити их окупирати, него да их окупирају ови добровољци, као своју отаџбину… Излази да је (г. Трумбић) имао на уму, поред спољашњих последица које су с тим у вези, такођер и унутрашње наше одношаје, да у одлучном часу преговара са Српском Владом као међународно призната равноправна страна… Г. Пашић, опет, није никако хтео баш тога паритета, и зато је до последњих конзеквенција заступао противно гледиште. Тако видимо ову занимљиву чињеницу: за време Рата, када је српска војска страховито страдала, и када је војна акција била највише важна и најнепосредније нужна, водећи кругови руководе се више политичким него војним интересима… Тако да се мирне душе може рећи ово: добровољачка акција била је врло велика, али не заслугом водећих кругова, него заслугом инстинктивног патријотизма војника и народних маса, и донекле успркос политичке свађе међу водећим круговима. Добровољци у огромној већини (као на пр. из Јужне Америке) нису мислили на другу политику до ослободилачке” (16, 17-18).
Средином јануара 1916. године, српска Влада послала је у Америку, преко Лондона, своју војну мисију на челу с пуковником Алимпијем Марјановићем. Према Трумбићевим информацијама, Мисија је требало да, уз помоћ српског посланства у Америци и чланова Југословенског одбора, „вербује” добровољце за легију; нови „легионари” имали би југословенске ознаке, баш према жељи Југословенског одбора. Биће да је у Лондону у први план избила чињеница да Енглези немају разумевања за српске добровољце и да би боље било, према мишљењу Миленка Веснића, српског посланика у Паризу, за акцију најпре придобити Француску. Командант француске армије генерал Жофр био је наклоњен српским намерама, па би користило ако се та наклоност буде могла пренети и на енглеску страну (12, док. 64, 93).
Југословенски одбор одмах се приклонио Веснићевом мишљењу и своја три члана послао у Париз, с намером да „пожуре ствар у Француској” и да, ако све буде како треба, одреде своје поверенике за агитацију међу исељеницима у Америци. О томе је српски посланик у Лондону одмах известио своје Министарство иностраних послова, а Јован Јовановић, помоћник министра, свој одговор исписао је на примљеном телеграму: „Молим саопштите лично пуковнику Марјановићу ово: откако сам овде на Крфу долазе ми многобројне жалбе од стране добровољаца из Америке који су служили у нашој војсци да су их старешине батинали, шамарали, псовали и ружили: многи од добровољаца сада дају изјаве да неће због тога под команду наших официра: многи опет желе вратити се у Америку куда су чак и писали познаницима агитујући да ови овамо не долазе због горе наведенога. Молим кад се оде у Америку, постарати се да се објашњења дају свету у противноме и повољноме смислу, иначе ће цео посао врло много штете имати” (12, док. 65, 92-93). Јовановићева инструкција вероватно је и пренесена Марјановићу, али му није користила; скоро два месеца он је чекао у Лондону на „пријатељско убеђивање” Енглеза и Француза и, пошто се Енглеска оправдала недостатком транспортних средстава, мисија се на Крф вратила необављена посла.
Трумбић и Супило. У међувремену, у редовима аустроугарских емиграната дошло је до размирица, тако да је Трумбић, желећи да се рашчисте сва спорна питања и одреде смернице за даљи рад, за 16. фебруар 1916. године сазвао чланове Одбора на пленарни састанак у Паризу. Расправа о политичкој ситуацији и тактици која би била применљива у наредним збивањима, трајала је неколико дана и показала је да у Одбору постоје крупна размимоилажења, нарочито у односу на ставове Франа Супила. „Супило је песимистички приказао стање југославенског питања. Према њему, ни једна сила Споразума (Антанте, Савезница – ИП) није се још изјаснила за југославенско уједињење, Италија му је одлучно противна, а српска влада не подузима потребно код Савезника да се призна право Југославена на уједињење, него, штовише, пристаје на дјеломично рјешење југославенског питања на бази компензација, тако да је хрватски народ у опасности да буде подијељен између Италије, Србије и Мађарске. Ако силе не промијене своје стајалиште и оснивање југославенске државе постане немогуће, а српска влада не покаже спремност да изврши реформе које ће од Србије створити привлачну снагу за остале Југославене и омогућити уједињење уз поштовање једнакоправности Хрвата и Словенаца, онда Хрватима само преостаје да раде на оснивању властите државе са свим крајевима Аустро-Угарске који би се плебисцитом изјаснили за њу” (71, 154).
