Са тим у вези, Супило је 22. фебруара прочитао онај свој мемоар, још октобра претходне године уручен енглеском министру спољних послова Едварду Греју. Нико од чланова Одбора није знао за тај мемоар, а његов текст, назван Политичка концепција и исповест Франа Супила, изазвао је противљење већине, нарочито српских и словеначких чланова. Трумбић, који је сматрао да се југословенском идејом најбоље и најсигурније бране чисто хрватски интереси, био је у том тренутку уверен да Хрвати могу рачунати на савезничку потпору само у случају заједничке, или барем споразумне акције са Србијом. „Наша политика не може да буде српска у ужем смислу, она има да буде југословенска која је једнака за српство, хрватство и словенаштво. Не може да буде: Најприје Срби пак Хрвати и Словенци”. Како је Трумбић уверавао, југословенско уједињење не може бити само ствар Србије, њене обнове и накнада за њене жртве, оно мора бити ствар целине. У том тренутку, али и касније, југословенско питање морало би бити итекако значајно и за Савезнице, „као брана проти Drangu”, али ту брану не може представљати проширена Србија, већ само јединствена југословенска држава Срба, Хрвата и Словенаца.
Одбор се трудио да Супилова схватања одбаци „као штетна за односе са српском владом и опасна за ствар уједињења, али она су ипак извршила утјецај на Одбор, што се видјело по закључцима које је пленум након тога донио” (71, 154). Према записима једног од учесника скупа, текст ових закључака, односно резолуције, гласи:
„Југословенски Одбор, након свестране расправе о ситуацији, насталој услед тога што су савезничке велевласти одредиле или пристале на сепарацију Хрватске од Србије и осталих југословенских земаља, изјављује: да ова сепарација Хрватске већ из народног принципа, али с обзиром на положај који Хрватска имаде у оном делу Југословенског Народа који носи хрватско име, може да буде од тешких и кобних последица за народно јединство Југословена; да Српска Влада, Југословенски Одбор, и сви присташе и пријатељи народног јединства Срба, Хрвата, и Словенаца, имаду свим силама порадити да се ова одредба укине; да Српска Влада, Југословенски Одбор и сви присташе народног јединства Југословена, имаду у духу тог јединства и посебице и уопште тако деловати да се онемогући опстанак двеју конкурентских народних држава међу Југословенима, које би тако успоставиле братски раздор, и реваншу германског империјализма сутра опет осигурале главни пролаз за његову освајачку политику” (24, 20).
Текст ове резолуције достављен је српској влади.
У ствари, својом резолуцијом Одбор је и формално потврдио да и даље остаје при свом првобитном ставу да све југословенске земље, укључујући Србију и Црну Гору, треба да се уједине у једну државу. Србији се признаје статус „стожера и носиоца” југословенског програма, али се српска влада упозорава на чињеницу да уговор којим је Италија уведена у рат не дозвољава Хрватској да се уједини са Србијом; стога, српска влада и Југословенски одбор настојаће свим силама да се та клаузула избрише. Посебним закључком, „с обзиром на то што силе спомињу међу својим ратним циљевима и обнову Србије, Одбор изражава мишљење да накнада за жртве које је Србија поднијела не треба да буде њезина обнова већ праведно рјешење читавог југославенског проблема и стварање југославенске државе” (71, 155-156). Судећи само по ономе што је записано, и без обзира на могуће српске ставове према уједињењу и унутрашњем уређењу будуће државе, Одбор још увек не доводи у питање уједињење са Србијом. Ипак, јасно истичући да има своју визију о обиму и начину уједињења, Одбор је наговестио да ће се у наредном периоду држати према српској влади независније. У којој мери, то се још увек није могло видети.
Непун месец дана касније, 20. марта, Супило је предложио Трумбићу и Де Ђулију „да се позову на сједницу сви Хрвати одбора и они из Америке и ваљда Словенци, да прекинемо са Србијом и југославенским одбором и да оснујемо Хрватски одбор који ће радити самостално”. С том идејом Трумбић се није сложио, јер, како је записао у свом дневнику, то би значило „рат са Србијом, вода на руку Италији, упропашћење нашега питања уопће”. Касније, у писму Милади Пауловој, Трумбић је објашњавао „да је у Супиловој политици српске службене политике било »много стварне истине«, али да Југославенски одбор није могао прихватити »en bloc« све што је Супило у том правцу радио и говорио, »а особито није могао да не води рачуна о задњим консеквенцијама, о којима он сам, како нам се чинило, није имао увијек јасна појма«. Трумбићево одбијање Супилова приједлога темељило се на јаким разлозима. »Да се је Одбор поставио на искључиво хрватско гледиште, би се распао, а што је горе, могли смо лако ми Хрвати, а с нама Словенци, доживјети највећу катастрофу подјелом наших земаља између Италије, која би била лакше остварила Лондонски уговор у цјелини, и Србије, коју би подупирала Француска у првом реду, и ваљда Аустрије и Угарске, које би особито Италија била помагала” (71, 162). Очигледно је, у ствари, да је Трумбић још увек веровао у опстанак Аустроугарске, због чега није смео дозволити да се Хрвати самостално конфронтирају против ње.
Југословенски одбор жели да се осамостали. Супило је и даље „неговао” своју идеју о осамостаљивању од српске владе, а кад се Југословенски одбор састао 27. маја, његови српски чланови супротставили су се дотадашњим Супиловим изјавама и јавним наступима. Своје ставове Супило је бранио оштром критиком српске владе, а Одбор је читав проблем препустио једном пододбору и његовој спретности да формулише закључке прихватљиве за све. И заиста, кад је Одбор констатовао да се његов рад заснива на неизмењеним програмским начелима, да између појединих седница политички курс Одбора одређује председник, да „за сваки корак код мјеродавних фактора” чланови Одбора морају затражити председникову сагласност (уз обавезу да га већ наредног дана известе о учињеном) и да, уколико би се десило да председник не одобри неки од таквих поступака, заинтересовани члан дужан је да иступи из Одбора, Супило је најпре изнео своје гледиште на југословенско питање и затражио да се Србија трансформише. Кад су чланови Одбора затражили да подробно објасни шта под трансформацијом подразумева, Супило је најпре обећао да ће све дати у писаној форми, али је уместо тога дао оставку на чланство у Југословенском одбору.
