Како је то доцније протумачио један од „југословенских” историчара, Супило се повукао незадовољан „поступком српске владе у промицању и рјешавању југославенског питања”:
„Српска је влада учинила много пропуста и крупних начелних грешака, поготову у третирању хрватског питања: њезин представник је тражио да се из меморандума Југославенског одбора испусти истицање повезаности Далмације с Хрватском и захтјев за плебисцитом, она је пристала на парцелацију Славоније на католичку и православну; у својој ноти Савезницима тражила је Хрватску не као равноправан фактор, него као компензацију за уступке у Македонији. Он је на разне начине упозоравао на то, али од српске владе није добио одговора, него се против њега дигла хајка као на противника Југославенства и као на хрватског сепаратисту, и то само зато што је заступао мишљење да се југославенско питање не може ријешити једностраним поступком или парцијалним анексијама, него »договором, компромисом, фузијом, склопом традиција и права и онда еволуцијом нових генерација«. О томе се у Југославенском одбору никад није могло мирно разговарати, а кад се радило о хрватском питању, полемика је увијек попримила особиту оштрину. По одредбама које је Европа предвидјела за Јужне Славене Хрвати и Словенци треба да буду »растргани ситниш за подмиривање свачијих рачуна«, њихова се судбина може успоредити једино с диобом Пољске. Југославенски одбор, међутим, није никада подузео потребне кораке да се ово стање уочи и нешто одлучи, а неке од чланова као да обузима смртни страх да се пред Европом постави хрватско питање, иако би управо српска влада заједно с Одбором имала дужност да га изнесе пред Европу у свој националној, државотворној и политичкој важности коју има за југославенско уједињење. Дискусије у Одбору у вељачи и сада увјериле су га да се та питања преко Одбора не могу покренути напријед и да ће моћи сам више урадити на томе ако не буде везан никаквим везама осим начелима” (71, 169-170).
Прихватањем закључака о односима у Одбору, и Супиловом оставком, барем привремено је избегнуто фактичко удаљавање Југословенског одбора од српске владе. Но, није искључено да је Супилова оставка била и договорена у кругу хрватских чланова Одбора, пошто је њима итекако било потребно да се „хрватска” питања стално покрећу а да Одбор у то не буде јавно умешан. Од Србије се тражило да и даље води рат и да гине, да Хрвати и Словенци у том рату не учествују осим у виду одборских закључака, вербалне подршке хрватског и словеначког исељеништва и да, кад рат буде завршен, Југословенски одбор буде легитимни „победнички” партнер.
Због тога, Југословенски одбор није посустајао ни у својој намери да образује „југословенску војску”, из чега би извео „посао највеће важности за оживотворење југословенског програма, који иде за тим, да се све земље, у којима живе Срби, Хрвати и Словенци, укључивши овамо Србе и Црно Горце уједине као национална цјелина, у једну независну државу и сматра да је његова сарадња код овога посла његова највећа дужност и његов највећи задатак” (12, док. 68, 95-96). Саставни део замишљене „сарадње” јесте и одлука Одбора којом „узимље у своје руке посао агитације за сакупљање добровољаца у Америци и Русији, коју агитацију удесиће у сагласју са српском Владом” (12, док. 68, 96).
Ова одлука била је понајвише прича зарад приче; нити је Одбор имао комуникацију с руском владом, нити је стварно био заинтересован за некакву „источну политику”.
Купљењем добровољаца у Русији бавила се једино и искључиво српска влада, у договору с руском државом.
