Прилике у Дивизији. О приликама у Првој српској добровољачкој дивизији, Хаџић је известио и Николу Пашића, председника Министарског савета. У први план он истиче да је, у војничком погледу, стање задовољавајуће, нарочито кад се има у виду да су добровољци дуже времена провели у заробљеништву; њихова је дисциплина прилично попустила, а стална оскудица навикла их је да се међусобно поткрадају. Као „војнички материјал”, у Дивизији су се окупили врло добри војници, „сви су Срби, са врло незнатним изузецима… Босанци су најбољи. Они су засад у већини”. О вредности официрског кора, он прича врло обазриво, у тврдом уверењу да се српско-хрватско политичко „трење” из ранијег времена може отклонити и да ће Србе и Хрвате заједнички војнички живот „потпуно спојити у једно”. То своје уверење заснива на сопственом искуству да је „међу официрима добровољцима имао до сада три случаја одрицања послушности (два Хрвата и један Србин)…. Један је ове двојице Хрвата франковац и радио је да створи раздор између Срба и Хрвата”.
Хаџић је овај проблем решио тако што је сву тројицу непослушних вратио у руско ропство (74, док. 46, 45-48).
За разлику од војног Хаџићевог извештаја, Марко Цемовић је председнику Министарског савета Николи Пашићу изложио своје политичко виђење српског добровољаштва, ослањајући се на наредбу руске Врховне команде да се сви заробљени „Југословени”, а најпре официри, морају упутити у Одесу. „По сили ове наредбе у разним партијама било је доведено у Одесу око 500 официра и официрских аспираната: Срба, Хрвата и Словенаца”. Но, чим је пуковник Лонткијевић затражио да се тамо шаљу само они официри који пред руским властима изјаве да ће добровољно ступити у Одред, тај извор је пресахнуо. И онда, око тог Лонткијевићевог захтева Цемовић плете сасвим противречну причу. Најпре, он тврди да је из разговора са свим пристиглим официрима сазнао „да је у заробљеничким логорима организован јак аустроугарски надзор над свима Словенима од стране заробљених официра Немаца и Мађара и Словена верних Аустрији. Људи су могли сами говорити, отворено, само у четири ока. И давали су пристанак да ступе у наш одред само кад сам ја из њихове средине уклањао аустријске агенте”. А потом констатује да је Српски добровољачки одред у најранијој фази, до доласка српских официра са Крфа, сачуван „благодарећи културности и свести Хрвата”. Као посебно заслужне истиче ону тројицу које је пуковник Хаџић уклонио из Дивизије; двојица Хрвата били су „најодушевљенији за српско-хрватско уједињење”, а Србин је са њима био у свему томе солидаран; Цемовић за њихово искључење из дивизије окривљује пуковника Хаџића, који и иначе тврди да он има довољно официра за једну дивизију и једну бригаду, тако да је труд око прикупљања свих официра-Југословена излишан.
У таквим условима, уверава нас Цемовић, кад у логорима преовлађује „јак аустроугарски надзор” и кад се у добровољце јављају скоро искључиво Срби, од најављене Пашићеве посете Српској добровољачкој дивизији Хрвати очекују „моралне потпоре за своје оправдане идеале који се потпуно поклапају и са нашим идеалима и са српским интересима”.
О каквом се „поклапању идеала и интереса” ради, видљиво је и из Цемовићевог предлога „да се најагилнији и најобразованији Хрвати и Словенци из одреда пошаљу у агитацију међу заробљеним Хрватима и Словенцима, војницима и официрима”, те „да се сви Срби заробљеници, без разлике, хтели и нехтели, упуте у једно место и да се тек ту одвоје они који не желе да ступе у одред, којих ће бити врло мало” (74, док. 45, 41-44). За његово „југословенство”, дакле, одбијање хрватских заробљеника да приступе српском добровољачком корпусу српски је идеал и интерес исто онолико колико су заробљени Срби, „хтели и нехтели”, обавезни да се нађу најпре у Одеси а касније у српској војсци на Солунском фронту. Наравно, о поклапању тих интереса казује и податак „да је официра добровољаца Хрвата и Словенаца било више него њихов број војника” (74, док. 215, зоз), али и тврдња др Анте Мандића, члана Југословенског одбора, да је Цемовић био „мал не једини” који је „схватио значење одреда и психологију добровољаца”, док су за већину осталих били „ратни материјал” (74, прилог ш, 367).
И даље: колико су се хрватски идеали и интереси „поклапали” са српском судбином, казује и податак да су у време кад је пуковник Хаџић преузео Дивизију, у њеном војничком саставу, међу 9.904 добровољца, била свега 84 Хрвата (74, прилог ш, 370. и 372), али и извештај команданта 4. пешадијског пука (од 23. октобра/5. новембра 1916) да су „војници већина Срби, из Босне – Херцеговине као и свих осталих српских покрајина, па их има и из Краљевине Србије, са врло мало Хрвата и Словенаца до 0,5%” (74, док. 101, 106-107).
Две посете Дивизији. Пашић је дошао у Одесу и 3/16. маја, пошто је извршио смотру 1, 2. и 3. добровољачког пука и дао сагласност за формирање Српског добровољачког корпуса, телеграфисао је члановима своје владе да српски добровољачки одред броји 13.000 људи, са 307 официра, од којих 285 добровољаца. „Из Босне и Херцеговине има војника 5080, из Хрватске, Словеније 2100, из Војводине 5000” (74, док. 47, 48). Међу 2.100 добровољаца из Хрватске и Словеније премало је Хрвата и Словенаца; у тој војничкој маси најбројнији су били Личани, а потом добровољци из других српских крајева по Хрватској и Славонији.
Десетог/23. маја 1916. године, српске добровољце у Одеси посетио је и руски цар Николај II.
Живко Марковић, историчар из Новог Сада, пренео је причу коју је у свом родном Нерадину, на Никољдан 1940. године, чуо од Аце Мандића, српског добровољца из Русије:
На дан кад је у Одеси посетио Српску добровољачку дивизију, руски цар Николај II Романов извршио је смотру почасне чете, у којој се налазио и Аца Мандић. Цар је у десној руци држао икону Пресвете Богородице (наслоњену на своје груди), а левом је држао за руку свог сина, дванаестогодишњег престолонаследника Алексеја. У једном тренутку, приметивши да српски војници у почасном строју држе пушке ослоњене кундаком на длан, Алексеј се зауставио баш испред Аце Мандића и обратио се оцу:
-Папа, види како Срби држе пушке!
Кад се и цар зауставио, Алексеј је пришао Аци и благо га помиловао по руци којом је држао пушку. По сопственом признању, Аца се тада пресекао и потпуно укочио; док је тако стајао, стиснутих зуба, у грчу, сузе су му кренуле низ лице. Истога трена, цар му је пружио икону да је целива и он је то учинио. Оно што цар тада није приметио, запазио је Алексеј:
-Папа, папа, овај војник плаче!
Пошто је осмотрио војника пред собом, цар је икону принео свом престолонаследнику да је пољуби, рекавши му:
-То су Богородичине сузе.
Затим је и сам пољубио икону.
Цар је потом наставио да обилази почасну чету, а принц Алексеј, још увек опседнут оним што је доживљавао претходних тренутака, држећи оца за руку, пратио га је стално окренут ка војнику који је плакао.
Војникове сузе и даље су капале по његовој чојаној униформи.
Крајем маја 1916. године генерал Алексеј Алексејевич Брусилов, доцнији командант Југозападног фронта, свега два месеца врховни командант руске војске, хтео је да Прву српску добровољачку дивизију употреби на галицијском фронту, али се српска влада са тим није сложила; она је има ла намеру да све те јединице пребаци на Солунски фронт.
