Ствара се добровољачка дивизија

Допунски батаљон. У међувремену, пристизао је у Одесу све већи број добровољаца; током априла, маја и јуна дошло их је око 10.500, што је премашило формацијско стање постојеће Дивизије. Због тога, 14/27. јуна саопштена је наредба о оснивању Допунског батаљона, у који би се, у наредном периоду, упућивали сви „југословенски” добровољци, али и Чеси „који изјаве жељу да се боре у редовима српске војске”; они би били распоређени у посебне чешке чете, прописаног бројног стања, с тим да, кад бројчано нарасту, могу бити формирани чешки батаљони и пукови.

Допунски батаљон, као „самостална административна јединица” почео је да дејствује девет дана касније; у њему је, у том тренутку, постојала једна пуна чешка чета (74, док. 54, 52-54).

Ипак, све то било је закратко: већ 5/18. новембра, ђенерал Живковић, командант Српског добровољачког корпуса, одобрио је српским официрима чешке народности да могу напустити његов корпус и прећи у међувремену оформљену чешку дивизију; требало је само да поднесу својеручно написан рапорт о својим намерама, те да се одрекну свих права које су стекли као српски официри; то одрицање подразумевало је и обавезу да штабу Корпуса врате и своје официрске легитимације (74, док. 109, 127-128). И иначе, по схватању команданта 1. пука Прве српске добровољачке дивизије, исказаном 11/24. новембра, чешки официри, мада послушни, били су несигурни и не баш „јаких живаца”; повлачењем из српске дивизије они само желе да се нађу у заветрини, „јер рачунају кад оду у своје чешке јединице да неће ићи у борбу. С тога сам мишљења да се сви официри а не само Чеси, који се јаве рапортима да не желе да остану у дивизију да се разреше од службе резервних официра и упуте у ропство – иначе ће они бити само терет за команду у којој су, јер код њих неђе бити оне дисциплине што је треба да има један официр” (74, док. 111, 130-131).

Пукови добијају ратне заставе. Првог јула (по новом календару) 1916. године, пуковник Хаџић свечано је предао ратне заставе свим добровољачким пуковима у Одеси; биле су то заставе које су припадале неким од пукова расформираних током повлачења српске војске из Отаџбине.

Пошто је заставе предао, Хаџић је поручио и следеће:
„Ја вам их јунаци предајем са пуном вером да ће се оне у вашим рукама вити а и појављивати на бојним пољима увек на страх непријатељу, и да ћете их ви, као што су их ваша браћа из Србије проносили исто тако јуначки и победоносно пронети, гонећи побеђенога непријатеља из наше лепе Србије, из Босне поносне, из Херцеговине, из Далмације, Хрватске, Срема, Баната, Бачке, Славоније и Истрије, Словеначке и свуда тамо где наша браћа чекају наше убојите заставе да их ослободе ропства и споје у једно.
Свете заставе, јунаци, које сам вам предао, проношене су већ четири године, с краја на крај Балканскога полуострва увек поносито и високо издигнуте. Под њима су јунаци ваша браћа из Србије потукли вековног непријатеља Турске, мрске Швабе, и небраћу подле Бугаре.
Под њима, јунаци, даће Бог да ви тучете већ од браће Руса дотученога Швабу и да казните словенскога Вука Бранковића издајице Бугаре.
Са таквим аманетом браћо и јунаци предајем вам света војничка знамења и позивам вас, да вам данашњи дан буде и најсветији завет: да или сви под светим иконама наших убојитих застава изгинемо или изборимо слободу и јединство наше” (74, док. 55, 54-55).

Слични чланци:

Српски добровољачки покрет 1912-1918 23

Добровољци из Русије

Знајући да је највише могућности за бежање из аустроугарске војске пружао аустро-руски фронт, српска влада била је нарочито заинтересована да за своју националну ствар придобије те такозване руске заробљенике.

Прочитај више »