Стварање добровољачког корпуса. Нешто касније, започет је и рад на стварању Друге српске добровољачке дивизије и, последично, формирању Српског добровољачког корпуса; 16/29. јула 1916. године за команданта Корпуса постављен је ђенерал Михаило Живковић (74, напомена уз док. 75, 74), а 8/21. августа, по наређењу српског министра војног, формиран је и штаб Друге дивизије са вршиоцем дужности команданта пуковником Драгутином Кушаковићем (74, док. 70, 68-69).
Са циљем да се обезбеди војнички састав целог Корпуса, укључујући и попуну Прве дивизије, дванаест официра изабрано је да обилази заробљеничке логоре по Русији (у Московском, Казанском, Омском и Туркестанском војном округу) ради задобијања Хрвата и Словенаца за југословенску идеју; агитаторске групе биле су састављене по српско-хрватско-словеначком представничком систему. „По доласку у дотично место, где су настањени заробљеници, свака ће се група одмах пријавити надлежној власти и захтевати распоред заробљеника по логорима или у привременим центрима где су сакупљени са разних радова… Када се дође у додир са заробљеницима свака група отпочиње најважнији део свога посла за који се и шаље. Према народности сваки ће члан из групе отићи к својим земљацима и уверивши се о њиховом броју и расположењу, онима који до сада нису били обавештени ни расположени за ступање у српске добровољачке трупе, објасниће циљ доласка к њима, објасниће им значај овог великог рата за будућност целог Словенства а нарочито за нас Југословене…. Објаснити им положај оних који ће се као добровољци, ослободиоци, са пушком у руци борити раме уз раме са непобедивом руском и прослављеном српском војском. Најзад, објаснити им какав ће положај бити оних који остану у руском ропству и из њега се живи врате ослобођеним својим домовима… После свега позвати их да се слободно и добровољно пријаве они, који хоће да се боре под заставама српским за ослобођење и уједињење Словенаца, Хрвата и Срба. Овом агитовању треба да присуствују по могућности сви Југословенски заробљеници. Немце и Мађаре не допуштати. Буде ли се појавио какав случај противног агитовања од стране каквих људи германофилски расположеног… о њему одмах писмено известити надлежну власт… Када се од заробљеника пријаве добровољци, одмах, на лицу места сачинити два списка на руском језику. Уникат са актом одмах доставити најближој власти да се добровољци одмах пошаљу у Одесу 1. српској добровољачкој дивизији… После овога личним утицајем настати да се одабрани добровољци одмах и безусловно, сви они који су се пријавили, пошаљу за Одесу”.
По Хаџићевој наредби, сви агитатори требало би да до 1/13. августа окончају посао и врате се у Одесу; за случај да посла има превише, они су могли затражити појачање (74, док. 59, 57-60).
У основи, успех ове мисије био је крајње безначајан, пошто су и Хрвати и Словенци исказивали нескривену мржњу према Србима и њиховој ослободилачкој борби.
А по запису др Владимира Станојевића, лекара у Првој српској добровољачкој дивизији (који је у Одесу стигао са Крфа), „по завршеном формирању, укупно бројно стање наше Дивизије премашило је у бројном погледу величину свих историски познатих сличних добровољачких формација, оставивши далеко иза себе Гарибалдијевих »хиљаду бесмртника«. Бројно стање наше Дивизије износило је 625 официра, 32 чиновника и 17.232 редова, каплара и подофицира” (184, 91-92).
Ратовање у Добруџи. Мимо очекивања српске владе и српске Врховне команде, Српски добровољачки корпус морао је бити употребљен и раније и далеко од српског ратишта. Десило се то захваљујући чињеници да су Савезници у међувремену успели да на своју страну привуку Румунију, обећањем да ће за тај чин добити Банат и Ердељ и претњом да од уједињења румунског народа неће остати ништа ако и даље буду отезали да уђу у рат против Централних сила.
Са тако јасним порукама, Румунија је 27. августа 1916. године ушла у рат на страни Савезника: већ наредних дана отворен је фронт у Добруџи, јужно од дунавске делте, и тамо је, са циљем да се ојачају руске и румунске војне позиције, послата Прва дивизија Српског добровољачког корпуса, с укупно 18.400 војника, углавном Срба. (Током једноипомесечних борби на Добруџи, Дивизија је, као појачање, из Одесе добила 3.000 војника и 40 официра, тако да се, како пише др Мандић, тамо борило преко 21.000 добровољаца – 74, прилог III, 370. и 372). Објективно, српска влада није се могла оглушити на руски позив за помоћ, утолико пре што су Руси опремили Дивизију и покривали све њене расходе у Одеси.
На супротној страни, под командом немачког генерала Макензена, нашли су се Бугари, Немци и Турци. Њима у заштиту, Централне силе су са Солунског фронта пребациле око сто хиљада својих војника; притисак на Савезнике на Солунском фронту тиме је био смањен.
Борбе у Добруџи биле су жестоке: Румуни су изгубили око седамдесет одсто својих ефектива, једна руска дивизија исто толико, а друга девет десетина. Од три бугарске дивизије, које су стајале наспрам српске, две су биле растурене. Српска Прва дивизија, уведена у бој 25. августа/7. септембра а у позадину повучена 20. октобра/2. новембра, остала је без половине свог почетног, односно 43 одсто укупног састава: њени губици износили су 729 погинулих, 2.265 несталих и 6.243 рањена (74, док. 103, 110-111). О јунаштву српских добровољаца једне одеске новине тада су написале:
„А што се тиче Срба, чији одред сачињава део добруџке армије, они се боре са безумним јунаштвом. Мада су разнолики по саставу и пореклу, они су се слили у потпуно једнаку масу. Срби Бугаре не заробљавају, а сами се не дају заробити. Рањени Срби, кад дођу у опасност да буду заробљени, редовно одузимају себи живот самоубиством… За време борбе, један српски војник, рањен тешком гранатом у ногу, пао је. Његово одељење отишло је напред. Кад је друго одељење српских војника дошло до њега он им је довикнуо: Не заборављајте, браћо, да сте српски војници. Живела српска војска! Викнуо је то, извадио револвер и убио се…”
Болнице у Одеси биле су препуне српских рањеника. Што се несталих тиче, они су сматрани убијенима, јер је непријатељска страна, третирајући српске добровољце као аустроугарске дезертере, ликвидирала све до којих је могла доћи. Како каже Михајло Стојаковић, српски добровољци били су „једина војска која није на врату носила металне плочице са именом и презименом и именом јединице, какве носе све армије света. Уместо имена и презимена, носили су металну плочицу везану за руку, са два броја: бројем војничког списка и редним бројем тог списка. Ако мртвог или рањеног нађе неко из његове јединице, из та два броја знаће о коме се ради, а ако га непријатељ ухвати или мртвог нађе, неће знати ко је. Тако се радило да би се избегла освета над његовом породицом”.
