Каснији подаци. Извештај Добровољачког одељења Добровољачког корпуса СХС од 1/14. септембра 1917. године казује да је у свим добруџанским операцијама погинуло 706 а нестало 1.226 војника и официра, „војника рањених било је 8.000” а официра „око 300” (74, док. 215, 298-320).
Према извештају Министарства војног српској влади, писаном 23. септембра/6. октобра 1918. године, укупно је погинуло 730 (41 официр и 689 војника), рањено 6.370 (197 официра и 6173 војника), а нестало 1883 ратника (74, док. 242, 338-347).
Двадесет година после свега, 19. септембра 1936, у предавању одржаном у београдском официрском дому, дивизијски ђенерал Војин Максимовић, начелник штаба Прве српске добровољачке дивизије, рекао је да је погинуло 760 (42 официра и 718 подофицира и војника) а рањено 6.250 ратника (203 официра и 6.047 подофицира и војника), као и да је нестао 1.321 официр, подофицир и војник. Према његовом извештају, укупни губици износили су 245 официра и 8.086 подофицира и војника, „тачније 7.400”. Његов закључак да је то износило „око 50% броја бораца, пешака” делује врло сумњиво, ако се зна да је у бој на Добруџи уведено 18.200 ратника, а да је током бојева „послано појачање од 3000 људи и око 40 официра” (74, док. 215, 298-320).
Војноисторијски институт Југословенске народне армије из Београда, у књизи Југословенски добровољачки корпус у Русији: Прилог историји добровољачког покрета (1914-1918), констатује да је погинуло 755 (42 официра и 713 војника), рањено 6.463 (202 официра и 6.261 војник) ратника; број несталих (1.321) слаже се с Максимовићевом цифром, а укупни губици износили су 8.539 лица (50, 121).
Шта с инвалидима. Према Живковићевим подацима саопштеним 17/30. новембра 1916. године српском министру војном, на добруџанском ратишту рањено је 195 официра и 6.500 подофицира и војника. Од укупног броја рањених, најмање 4-5% остаће „неспособно за рад и сопствену исхрану”. Имајући на уму чињеницу да су сви они бивши аустроугарски поданици, да се не могу вратити својим домовима и да им Србија, због неприлика у којима се и сама налази, не може обезбедити никакву инвалиднину, Живковић је предложио да се одговарајућа помоћ затражи од Русије, не би ли права српских добровољаца-инвалида изједначила с правима руских инвалида. Јер, „руске власти не праве никакве разлике међу српским добровољцима и руским војницима, како у погледу снабдевања и издржавања тако и у погледу лечења и повластица”. Молећи да се то питање што пре расправи између руске и српске владе, те да се о њиховом договору извести и престолонаследник Александар, он упозорава да „наши инвалиди добровољци сада лутају по улицама као просјаци без средстава за живот и тиме не само представљају жалосну слику већ то врло хрђаво утиче и на морал осталих добровољаца” (74, док. 113, 133).
И Прву дивизију ваља попунити. О неким последицама ратних операција у Добруџи, али и о наговештајима будућих војних активности Прве српске добровољачке дивизије (и Српског добровољачког корпуса), казује и телеграфски извештај ђенерала Живковића српском Министарству војном, прослеђен 4. октобра 1916. године српској Врховној команди:
„1. српска добровољачка дивизија имала је у Добруџи огромне губитке за чију попуну је командапт дивизије тражио 163 официра и 6000 војника, а данас јавља да је изгубио… још 1100 војника у борбама од 19. до 22. X (погрешно, треба IX – ИП)… Дејствовао сам да се ова дивизија повуче у позадину, пошто је скоро исцрпена, док се не добије могућност да се она попуни и колико толико сачува од губитака, јер је наше племе са живљем на измаку… Имао сам намеру да издејствујем наређење да цео корпус пребацим код Турну Северина одакле би са обзиром на општу и посебну ситуацију на том делу фронта румунскога прешао Дунав на нашу страну и заузео Кључ где би створио базе за даље операције у Србији дижући тамо устанак, јер сам сазнао да тамо има око 20.000 наших војника који се налазе по планинама. Ову комбинацију сам узео због тога: 1) Што добровољци хоће да се бију на нашем земљишту а не у Добруџи; 2) Што је Добруџа удаљена од Србије око 600 километара које треба прећи под борбом; 3) Што је тај правац операција врло погодан као диверзија и за Солунски и за Добруџански фронт; и 4) што би на том фронту (правцу) брзо скупио све наше војнике и добровољце који се тамо налазе и са којима је већ ухваћена веза” (74, док. 91, 94).
Ђенерал Живковић још пише да није успео да Прву дивизију извуче са добруџанског ратишта, можда и због тога што су му пуковници Лонткијевић и Хаџић „кочи(ли) рад у овом правцу”, али је зато предложио да се одговарајућа помоћ затражи од руских власти у Петрограду.
На српској страни деловало се без одлагања, тако да је Спалајковић већ наредног дана јавио свом Министарству да је известио цара Николаја II о „огромним губицима за нашу малу војску на оба фронта”. Од цара је сазнао да је Русија „енергично тражила” од Енглеске, Француске и Италије да на Солунском фронту у свему подрже Србију, а сам је прихватио идеју да се Српски добровољачки корпус употреби на предложени начин, али уз упозорење „да треба штедети наш корпус и становништво у Србији и не почети акцију у том правцу пре времена” (74, док. 92, 95).
На резултат Лонткијевићеве интервенције у руској Врховној команди чекало се двадесет дана; из његовог телеграма команданту Српског добровољачког корпуса могло се сазнати да су Руси усвојили Живковићев пројекат: „Прва дивизија неће више бити употребљена све дотле док не буде готов ваш корпус, који ће бити послат на румунско-српску границу… Слање добровољаца у Солун за сада немогуће” (74, док. 102, 109-110).
О стварној немогућности да се српске добровољачке дивизије употребе на било ком фронту, чак и Солунском, сведочи и извештај команданта 1. пука Прве српске добровољачке дивизије, писан 11/24. новембра. Разлог томе он види у „моралном стању старешина и војника”, који су, ратујући на Добруџи (нарочито поред румунских војника), изгубили веру у своје савезнике (74, док. 111, 130-131).
