Али, зато, већ 1/14. јануара 1917. године, ђенерал Живковић био је принуђен да пуковнику Лонткијевићу, српском војном изасланику у руској Врховној команди, објашњава на који би начин требало употребити Српски добровољачки корпус. Док је Лонткијевић сматрао да, „при општој акцији наших савезника”, Корпусу није место у позадини, већ негде на руском или румунском фронту, Живковића брину, пре свега, дотадашњи огромни губици српске војске и српских цивила, али и извесност да се рату не може догледати крај. „Ваља нам сада више но икада… добро појмити да ми сада стварамо нову српску војску коју смо дужни сви чувати те да бисмо имали с чиме ући у своју земљу и дочекати мир, јер ону војску што смо у Србији били створили и са којом смо већ у петој години ратовали, ми смо у сталним борбама скоро сву изгубили”. За њега, Живковића, Српски добровољачки корпус једина је изгледна могућност за попуну српске војске на Солунском фронту; добровољци већ траже да се не бију на руском или румунском фронту, они желе да учествују у ослобађању своје Отаџбине; о расположењу српских добровољаца мора се озбиљно водити рачуна, јер „добровољац није касарнски војник да безусловно слуша а нарочито онај добровољац који је регрутован из плена, коме кад се нешто не допада он има права да изјави да жели да преда пушку и да се врати у плен, што му ни руске власти не могу спречити нити спречавају”. Зна ли се и да је цар Николај II обећао српским добровољцима да ће ратовати искључиво „у непосредном ослобађању наших територија”, Живковић је уверен да се Корпус мора чувати све док се не укаже могућност, или потреба, да се у целости пребаци у североисточни крај Србије или, ако руска Врховна команда не пристане на то, „онда је боље пребацити цео корпус на Солунски фронт, јер верујем да ће се добровољци радије тући на њему но на фронту румунском”; за овај последњи случај, он нуди да се одмах почне припремати терен за пребацивање корпуса на Солунски фронт, преко Тихог и Индијског океана, кроз Суец (74, док. 125, 148-150).
Наравно, Живковићева логика није наишла на разумевање у Ставци, пошто је њена основна замисао о употреби Српског добровољачког корпуса и даље опстајала. Ставка се чак распитивала о бројном стању Корпуса и његовој борбеној готовости, а све са циљем да га ускоро пошаље на руски или румунски фронт. Стога, ђенерал Живковић тражио је од Спалајковића „да се свака идеја о употреби корпуса у горњем смислу одбаци”, пошто „овај незнатни остатак наше снаге треба сачувати за наше крајеве; ово нарочито због тога што добровољци јавно исповедају, да неће да се бију ни на румунском ни на руском фронту, већ на нашем земљишту” (74, док. 132, 167).
Не зна се какав је био Спалајковићев одговор, али је крајем јануара 1917. године Живковић предложио српској влади да се Српски добровољачки корпус пребаци на Солунски фронт, што је могуће пре; влада је његов предлог одбила (180, 159). А да се из неизвесности око одласка на Солунски фронт не би изродило било какво незадовољство и међу Србима, командант Корпуса затражио је од господе официра „објашњавати, да је корпус саставни део српске војске, који ужива гостопримство код браће Руса и да под оваквим приликама… (треба) да се одржимо на оној висини, коју је 1. дивизија стекла својим храбрим држањем у Добруџи” (74, док. 164, 223-224).
То само као вербално охрабрење, а стварно, ђенерал Живковић био је принуђен да од свог министра војног брзојавно затражи „да наша влада преко влада Енглеске и Француске подејствује на руску Привремену владу да она овај корпус сматра као екстериторијалну војску и огради је од мешања рабочих и солдатских комитета у његова чисто унутрашња питања и живот… Без ове мере корпус се не може спасти од сваког спољашњег ровења нити се може поставити на здраву војничку основу” (74, док. 175, 244-245).
Истом ствари, али „на другом разбоју”, бавио се и др Мандић, који Југословенском одбору јавља да, уколико Корпус не оде на руски фронт, Руси ће га расформирати, јер то захтевају раднички комитети. На другој страни, руске патриотске снаге траже да се овај Корпус „прикључи оним групама, које су се у руској војсци добровољно јавиле за наступање”. Очигледно врло обавештен, Мандић преноси и податак да Французи „бомбардују посланика молбама, да се Корпус пребаци на француски или на Солунски фронт”, обећавајући при томе да ће га наоружати и учинити све не би ли стигао „без опасности на Солун” (74, док. 184, 254-258).
