Командант Шумадијске дивизије бавио се у свом одговору и политичким аспектом читавог проблема: „Из формацијских и чисто војничких обзира боље би било да се добровољци уводе и мешају по четама са нашим војницима. Али из политичких разлога, да би добровољци у првом времену са нашим војницима имали само приватног а не само службеног додира и да се наглим уласком истих у недовољно познату средину не би проузроковале ситне размирице и неспоразуми, мишљења сам да за прво време добровољци остану по својим четама као највећим јединицама, које ће се придавати разним пешадијским пуковима. Кад протекне извесно време, моћи ће се добровољци и расформирати и измешати са нашим војницима, ако се то нађе за сходно”. Овај командант консултовао је и своје команданте пукова, а само један од њих мислио је да добровољце треба одмах распоредити по свим јединицама.
Најкраћи одговор дао је командант Вардарске дивизије: „Боље је да добровољци остану формирани у четама и да се целе чете или батаљони придају појединим пуковима”.
Деветнаестог септембра, будући да “у млађега поговора нема”, све те одговоре војвода Степа сажео је у сопствено мишљење “да би добровољце одмах по доласку требало измешати са нашим војницима а никако их не раздвајати, јер ће им се на тај начин показати, да се сматрају као синови једне и исте отаџбине, па им се и исте дужности дају а тим ће се најлакше и зближити и збратимити са нашим војницима” (12, док. 235, 378-379).
Министарство војно ништа није препуштало случају, па је мишљење о квалитету двеју управо приспелих добровољачких чета затражило и од њихових командира. А командири су им тада “открили” да се ради о “добрим Србима или Југословенима”, већином неквалификованим рударским радницима или паорима, који “услед краткоће времена нису могли добити довољно војничке спреме и дисциплине”. Пошто ови момци раније нису служили у војсци, што значи да нису војнички обучавани и васпитавани, њихов амерички слободоумни дух утицао је на извесну непослушност подофицирима. Због тога што су добровољци солидарни “у погледу отпора старешинама, нарочито кад их треба сломити”, командири су препоручивали да се према њима поступа обазриво.
Имајући у виду “овакво морално стање и необученост добровољаца”, министар је 28. септембра проценио да треба одступити од већ постављеног начела “да ове добровољачке чете остану како су и формиране”. Истина, он је оставио могућност да се, ако то буде оцењено као целисходније, с обема четама поступи као што се то чинило и раније. “Старати се само да се по могућству добровољци појединих чета распореде у исти пешадијски пук”.
Само два дана касније, Штаб Врховне команде спровео је добијене инструкције, како следи:
“А. Да се обе приспеле чете добровољаца упуте команданту Прве армије, за попуну Дунавске дивизије; обе чете имају се расформирати и људство разделити по пешадијским пуковима;
б. Да се за спровод и предају ових добровољаца употребе командири и водници, који су их довели. Ови официри, по извршеној предаји, вратиће се и јавити начелнику Општег војног одељења Министарства војног;
в. Распоред ових добровољаца, да се изврши тако, да по могућству добровољци из истих покрајина, буду груписани у истим јединицама” (12, док. 236, 379-380).
То се и десило, јер током наредних десетак-дванаест месеци, изузму ли се добровољачки корпус из Одесе и јединице настале из њега, нема никаквих нових трагова о добровољачким јединицама у српској војсци. А добровољци из Америке и даље су пристизали, на хиљаде.
Какви су добровољци. О особинама ових добровољаца, позивајући се на извештаје оне двојице већ поменутих командира, Министарство војно направило је 13. октобра једну исцрпну анализу и доставило је Врховној команди. Овде ћемо дати највећи део тог текста:
“Војници су по рођењу са 10 југословенских покрајина, већином вере православне, са малим бројем католика и ниједним мухамеданцем… По професији то су људи махом земљорадници, али по исказима њиховим одређеног занимања нису имали већ су се лаћали час једног, час другог посла према приликама и зарадама које су им се нудиле. По темпераменту то су људи – већина њих лакомислени, претерано осетљиви, до крајности либерални, склони пијанству, лако пријемчиви за обуку, врше све војничке радове послушно, но често с негодовањем, обећавајући да ће на фронту дати све, али да би дотле требало да буду поштеђени. Физички одлично развијени, доста покретљиви, насртљиви, али ноћу неодлучни и плашљиви и недовољно пажљиви.
Са идејом о новој држави Југословена врло мало су упознати и та је идеја за њих потпуно нова. Већина њих зна за подвиге српске војске, за пропалу Србију а жеља да помогну браћи да се свете непријатељу кренула их је на Балкан. Других идеја код већине њих није било. При формирању у јединице и за све време после тога према старешинском кадру неповерљиви су и недовољно искрени, док према нашем војнику показују пуно саосећање и болећивости, што даје често прилике варалицама да их искористе што је по свему судећи последица директног додира првих дана у болници са нашим исквареним војницима који их на свој начин експлоатишу и на тај начин стварају од њих војнике теже ломљиве у чисто дисциплинским погледу. Поштовања према подофицирском кадру не придају ни мало, често одбијајући да изврше њихова наређења, нарочито у питању комодитета и да не приме казне од њих.
Долазе са много одушевљења, показују много љубави к оружју, гађајући са наслона врло су добри стрелци, но како им руке дрхте, из руке гађају релативно осредње. Воле оружје и оно им импонује. Оружје, спрему, одело, брижљиво одржавају у исправности. Са нестрпљењем су очекивали искрцавање у Солуну… Узјамна веза покрајинска задовољавајућа је, сем црногорског елемента, који су сувише неподесан члан те заједнице, услед чега често долази до заједања и препирке, при чему се врло често и крваво свршава такав сукоб.
Одмах по доласку, ван службе, издвајали су се по групицама било по покрајинама или по ранијем друговању у Америци. Хрвати недовољно везани за Србе и Словенце и обрнуто. Према Црногорцима недовољно пажљиви и заједљиви. Црногорце би у опште требало издвојити да би били поштеђени од много непријатности, које им нарочито Босанци, Херцеговци и Далматинци приређују, што је често узрок жалбама, а понекад и тучама јачих размера” (12. док. 238, 382-284).
Мало је вероватно да су командири из малочас поменуте преписке били искључиви извор за анализу Министарства војног. Пре ће бити да је Министарство војно од почетка рата пажљиво пратило држање српских добровољаца и на борбеној линији и у предаху, те отуд оволико тачних и корисних информација. Тако, на пример, један од “информатора”, пуковник Никола Јорговановић, командант левог одсека Тимочке дивизије, пише 7. октобра 1917. године да су добровољци “од доласка па до данас сви без разлике показали јако интересовање за службу да би се што пре и боље упознали са оним што борцима треба… Држање добровољаца Американаца у борби није се могло оценити, пошто се на овоме одсеку, сем обичне чарке, јаче борбе нису водиле… Своје оружје и спрему необично чувају… Уопште ови добровољци учинили су добар утисак како као војници тако и као сарадници за ошту нашу српску ствар” (12, док. 241, 385).
