За интерну употребу посебно су били интересантна запажања о Црногорцима. Тако, на пример, војвода Степа пише 25. октобра 1917. године да је у Вардарску дивизију било распоређено петнаестак Црногораца из Америке, а њихово држање било је “посве хрђаво, у борбу неће да иду, ван борбе такође врло хрђави” (12, док. 239, 384). Ова Степина оцена о Црногорцима потпуно одудара од мишљења које је у Солуну, првог дана 1917. године, у вези с тачком 4. једног наређења српског Министарства војног (да се у Добровољачки батаљон не увршћују Црногорци, изузев Морачани, Никшићи, Кучи и Бјелопавлићи, а и они тек уколико се за њихову поузданост “добије довољно података од сигурних људи који их познају” – 12, док. 53, 72), изрекао капетан Милутин Николић, вршилац дужности команданта Батаљона Срба добровољаца: “Црногорци који се сада налазе у Батаљону нису ничим дали повода да се посумња у њихову оданост нама” (12, док. 56, 76).
Иначе, расположење према Црногорцима осциловало је с времена на време, вероватно у зависности од односа српске владе према црногорској влади у емиграцији. У једном поверљивом писму Врховној команди од 13. фебруара 1917. године, сам министар Терзић каже да се дешавало “да су поједини од наших војника па чак и официра рђаво предусретали понеке добровољце који су са разних страна дошли да се уз нас боре. Овакве неупутности понајчешће су се дешавале према Црногорцима не двојећи покадшто од њих чак ни Херцеговце… То местимично и тренутно нерасположење према Црногорцима, потпуно је неосновано и неоправдано… И ако су овакве појаве ретке и потичу више са језика него из срца, ипак су оне недостојне Срба у опште, а нарочито из Србије, који су вазда били представници националне просвећености, несравњиве верске толеранције и узорити борци за уједињење нашег раскомаданог народа” (12, док. 231, 373).
Било је и несугласица. Мора бити да су на целом српском делу Солунског фронта непрекидно избијале мање или више отворене несугласице између добровољаца и редовне војске, добрим делом и због на наводних добровољачких повластица. Исто тако, добро се знало да огромну масу српске војске чине добровољци, исто као што се очекивало да у наредним месецима њен борбени састав буде још више ојачан новим добровољцима из Америке и Русије. Да би се на време смириле страсти, начелник штаба српске Врховне команде ђенерал Петар Бојовић сматрао је за потребно да 12. децембра 1917. године изнесе “извесне погледе на међусобне односе наших официра и војника према Југословенима”:
“Бављење југословенских елемената у нашој војсци, поред помоћи у војном погледу треба још да учврсти и развије идеју о братству, једнакости и заједници Срба, Хрвата и Словенаца, као и осталих Словена. Напори свију старешина треба да теже стварању уверења код свију војника о потпуној једнакости и равноправности свију чланова југословенске нације. Потребно је сузбијати сваки покушај сепаратизма или доминирања Србијанаца над осталима или обратно. Сваки члан ове заједнице треба сам да осећа, да није ни у колико потлачен нити потчињен и да има потпуно право, да се по својој вољи назива Србином, Хрватом, Словенцем, Чехом, Пољаком и т. д., као год што ће увек имати право, да исповеда без икакве замерке ону веру, коју он жели.
Нарочито је од великог значаја, да Срби из Краљевине Србије не показују никакве идеје ни намере превласти над осталим елементима, како би се искоренила свака зебња и бојазан, која можда постоји код Хрвата, Словенаца и Црногораца у овом погледу. У томе правцу вршена је, од стране наших непријатеља, јака пропаганда међу њима, пропаганда која није била без успеха, и која ће можда на маћедонском фронту бити продужена.
Разне препирке, објашњења и замерке за минуле догађаје, па чак и поједине алузије, могу донети више штете, но што се обично мисли; због тога их треба брижљиво избегавати и оставити на страну све дискусије, које могу унети неспоразум и злу крв међу елементе из разних крајева.
Крфску декларацију коју су израдили највиђенији представници свију делова Југословена треба сматрати као свршен и обавезан акт и све раније размирице, оставити забораву. Главна и једина пажња свију војника треба сада да се сасреди на извојевање победе над непријатељем и привођење у дело Југословенског Уједињења. Ради тога, а за време затишја, сви војници треба да су заинтересовани само о војничким догађајима на фронту и да развијају, у мањим акцијама солидарност и здраву и поштену утакмицу. Све време треба да им буде заузето разним радом на фронту и у позадини, и све мисли треба да буду привезане на племенити и свети војнички посао. Дуга доколица и нерад извор су свију порока и штете.
Добровољци треба да буду уверени, да њихова расподела на наше пукове није никако потекла из неке наше тежње да укинемо њихову самосталност и да их преобратимо у Србе. Не, свака помисао на то далеко је од нас; разлог што њихове засебне дивизије, пукови и батаљони нису могли бити сачувани, лежи једино у апсолутној материјалној немогућности. На првом месту њихове су јединице бројно врло слабе, да би могле као такве постојати; затим, оне немају ни митраљеза, ни артилерије, ни коморе, ни стоке; а све је то сада немогуће набавити. Сем тога, наше јединице су много ослабљене, те је потребно, да се бар у неколико попуне; за то пак, могу се употребити само добровољци. Најзад, увођењем Југословена у наше пукове, тежи се ближем упознавању разних елемената, њиховом братимљењу и утакмици. А да би ипак Југословени били заједно са својим друговима и познаницима, они су остављени у засебним четама под командом својих официра, који су их довели из Русије. Једино, они добровољци, који долазе из Америке, пошто су недовољно извежбани, бивају распоређивани по свима нашим четама, пошто они још нису у стању да образују засебне чете.
На основу овога, Југословени треба да буду убеђени, да старешине воде озбиљну бригу о њима, исто онако као и о војницима из Србије, и да неће никада бити сматрани као пасторчад ни као странци.
С друге стране, дисциплина и ред морају се одржавати и код Југословена исто онако као и код наших војника. У томе не сме да буде никакве разлике нити икакве слабости и попуштања. Уверен сам да ће Југословени правилно схватити сав значај дисциплине и да ће јој се драговољно потчињавати као и њихови другови из Србије.
Сви су Југословени дошли од своје добре воље да се са нама боре за нашу заједничку нову слободну Краљевину. Ни најмање не сумњам у њихов здрав разум и зрело расуђивање да овако велико дело може извршити само војска прожета патриотизмом и чврстом дисциплином.
Међутим, нарочито желим да нагласим, да средства за одржање дисциплине морају строго бити по нашим законима, уредбама, правилима и прописима. Туча и псовка апсолутно су забрањени; као што је то предвиђено нашим правилима и многобројним нарочитим наређењима.
Официрима и подофицирима скрећем нарочиту пажњу да најбрижљивије избегавају сваку псовку, ружну реч или увредљив израз, који се понекада употребљавају и као узречице, без великог размишљања и без рђаве намере. Такве изразе треба избацити из употребе, јер они често и нехотице јако вређају осетљивост појединих војника. Официри и подофицири, који се буду огрешили о ову препоруку, нека се одмах узму на одговор и нека за то искусе сву законску строгост.
