Исто тако пепоручујем свима војницима, да нити у међусобном разговору нити у шали, никако не употребљавају извесне уобичајене изразе, који могу увредити њихове другове и браћу из Југославије. Тако на пример забрањујем да се ико назива »Швабом« или »Шојком«, »Бугарашем«, »Шокцем« или каквим погрдним именом јер и такви безначајни изрази могу да буду повод распри, свађи и објашњењима.
Једном речи, сви војници, без разлике одакле је ко родом, треба да живе међу собом као права браћа и најискренији другови; они требају да имају потпуно поверење у своје старешине и да буду уверени да ће их они увек са највећом савесношћу и бригом водити у овим тешким и озбиљним ратним временима.
Ове врлине морају да владају у нашој војсци и треба да леже на срцу свима старешинама и војницима без разлике. Без њих ни легендарна и осведочена храброст нашег троименог народа неби била од велике користи. Само чврсто дисциплинована војска биће у стању да оствари заветне идеале свију Југословена; њихово ослобођење и уједињење у заједничку Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца” (12, док. 242, 386-388).
Заиста је било много разлога да српска Врховна команда саопшти своје овако озбиљне “погледе”. Без обзира на то што се у први план истура Крфска декларација и однос према будућој заједничкој држави Срба, Хрвата и Словенаца, не сме се занемарити њен превасходно војнички карактер. Српска војска била је већ толико бројчано ослабљена, да се њена попуна видела искључиво у добровољцима. Са тим у вези треба процењивати и све дипломатске кораке савезничких влада да се олакша прикупљање добровољаца у Италији, Америци, Аустралији, Новом Зеланду и Јужној Африци и да се добровољци из Русије пребаце на Солунски фронт. Какво је стање у српској војсци тада било, најбоље се види из податка датог у једној поверљивој ноти британског Генералштаба од 29. новембра 1917. године, да “у овом тренутку њених шест дивизија броји само 18.000 стрелаца, а сви редови су уморни и потиштени” (12, док. 215, 339). Овај податак о 18.000 стрелаца, односно војника, не среће се у другим изворима, тако да се он може третирати само условно, као напор енглеског Генералштаба да релевантне савезничке факторе увери у потребу да се “уморној и потиштеној” српској војсци олакша трагање за попуном; лакше ће се неко приволети на сарадњу ако зна да је онај коме је помоћ потребна у такорећи безизлазној ситуацији.
Добровољци из Русије на Солунском фронту. Трагање за војничком попуном настављено је и на српској страни, а највећа и најбржа помоћ очекивала се од још увек непопуњеног Добровољачког корпуса СХС из Русије. Због тога, 22. децембра 1916. године, министар војни затражио је од ђенерала Живковића да један део својих ефектива издвоји и упути на Солунски фронт, будући да је “попуна за Солун” сматрана питањем “од највећег значаја” (50, 138): “Да би се попуниле велике празнине код Солуна, поред свих других мера неопходно је потребно да добијемо што пре најмање 5.000 добровољаца из Русије… Транспорт почети јануара, чим проради пруга за Очки порт. Радите да се горњи број војника што пре прикупи у допунској јединици и спреми за транспорт, а добровољачке дивизије попуњавати тек пошто се осигура попуна за Солун. Са овим ћете обезбедити корпус од преране употребе за операције”, планиране у руској Врховној команди.
Иако су се Руси томе опирали, ђенерал Живковић успео је да из Корпуса издвоји један батаљон од 1.079 војника и 20 официра и да га 25. јануара 1917. године пошаље у Солун. Путујући преко Мурманска, Енглеске, Француске и Италије, овај батаљон стигао је на фронт тек 21. априла, али “у врло добром стању”. Извештавајући свог министра војног о поласку добровољаца, Живковић је предложио да се цео Корпус пребаци у Солун, јер ће га бити “врло тешко сачувати од преране употребе на Руском фронту” (50, 139).
Корпус је још теже било сачувати од разбијачког деловања хрватских и словеначких “добровољаца” у њему, нарочито интелигенције у лику бивших аустроугарских официра и подофицира. Према оштроумном запажању потпуковника Николића из Штаба Корпуса, написаног по доласку у Солун, фебруара 1918. године, хрватски и словеначки добровољци “ступили су у корпус не само као војници већ с намером да од корпуса створе војничку и политичку организацију, која би имала задатак да се војнички бори за своје ослобођење, али, која би исто тако имала задатак да у политичком погледу припреми уједињење, или боље рећи заједницу троименог народа Срба, Хрвата и Словенаца. Заједницу кажем, јер разговарајући са великим бројем официра и добровољаца дисидената, стекао сам дојам да они сви замишљају и желе заједницу са нама из Краљевине Србије на подлози стварања једне државе – Југославије, која би огарантовала свакој покрајини аутономну слободу… Из незнања, непознавања прилика и плана наше владе: како она жели да изврши спајање нашег троименог народа по ослобођењу, из бојазни од одговорности, ако се узме погрешан правац у односу на тежње наше владе – ми смо се одмах у почетку рада старали да политичка питања у корену угушимо још у самом почетку” (50, 146).
Тако каже потпуковник Николић, а ђенерал Живковић је још почетком августа 1916. године предлагао свом министру војном да “базирајући на осведоченој храбрости и пожртвовању официра, подофицира и војника и Српске добровољачке дивизије, на преданости сакупљене браће Југословена добровољаца… ка идеји ослобођења и уједињења и на великој љубави према заједничкој домовини било би веома корисно подарити повереном ми корпусу назив »Југословенски добровољачки корпус«, што значи да би се и дивизијама дао назив “југословенска” (50, 144). Живковић је због писања опширних телеграма био укорен, а министар Терзић јасно му је ставио на знање да “из политичких разлога ваш предлог не може се сада примити” (50, 145). Без обзира на све то, Живковић је упорно настојао да се настави са пребацивањем Корпуса на Солунски фронт, али без успеха. Најпре, надајући се разбијању бугарског фронта, примицању Српског добровољачког корпуса Кључу (североисточном делу Тимочке крајине), стварању мостобрана на Тимоку и отварању новог фронта у Србији, уз мобилизацију оних Срба који се нису повукли из Отаџбине и оних који су у међувремену стасали “до бојна копља”, српска влада није прихватила такву сугестију. Такав њен став, али из сасвим других разлога, подстицале су и утицајне руске и румунске личности, исте оне које су претходног лета тражиле да Прва српска добровољачка дивизија буде упућена у Добруxу. Имајући на уму јунаштво српских добровољаца и њихов изузетан допринос победи савезничког оружја на Добруxи, и Руси и Румуни рачунали су да ће Српски добровољачки корпус утицати и на успостављање војничке равнотеже на румунском делу фронта.
Када је, најзад, српска влада уважила командантове разлоге, и кад је крајем лета 1917. године издата наредба за покрет, српска добровољачка одисеја могла је отпочети: делом преко Архангелска, северних мора и Енглеске, делом преко Сибира, Порт Артура и Пацифика, а делом преко Манџурије, Жутог мора и Сингапура, добровољачке јединице пристизале су у Солун читавих осам месеци, све до 1. маја 1918. године.
Са свим тим у вези била је и одлука српске Врховне команде од 26. децембра 1917. године да се проређена српска војска још једном реорганизује. Тога је дана, наиме, расформирана Вардарска дивизија, а њени пукови укључени су у Дунавску, Моравску, Дринску и Тимочку дивизију. Вардарска дивизија привремено је названа “Југословенска дивизија”, с тим што су у њој остали цео дивизијски штаб, артиљерија, инжењерија, санитет, један пешадијски пук и остале дивизијске установе. Такође, одлучено је да добровољачки пукови Југословенске дивизије преузму “сву оружану и осталу материјалну спрему од расформираних пукова Вардарске дивизије, у колико је не буду сами имали” (74, док. 225, 326). Касније, већ при самом крају рата, пошто је Солунски фронт био поодавно пробијен, последњег дана октобра 1918. године специјални дописник лондонског Тајмса јавио је да се “српски контингент савезничких војски сада дијели на два кора, познатих под именом I и II армија. Њима сада командују они гласовити ветерани-војводе Бојовић и Степановић. Онај дио, познат као Југословенска дивизија, најјача је дивизија Српске војске. Кад је бијесно гоњење непријатеља започето, а сада је завршено, дивизија је у цијелости бројила 22.000 момака” (75, 347), од тога најмање 15.000 добровољаца нешто раније приспелих из Русије.
Равно пола века касније, југословенски тумачи овог догађаја написали су да су “у фази гоњења непријатеља, уз Коњичку дивизију, »Југословени« показали највећу издржљивост. На дан 30. септембра 1918. у српској војсци у Македонији било је, према прикупљеним подацима (ко ли их је само у тој јурњави прикупљао?! – ИП), 20.947. добровољаца. Огромна већина били су Срби, и то: родом из БиХ 6.853, из Баната и Бачке 5.189, из Срема 2.141, из Славоније 1.325, из Лике 2.038, из уже Хрватске 2.562, из Далмације 445, из Црне Горе 219, из Словеније 141 и из Чешке 34. Највећи део (13.500) приспео је из Русије а знатно мање (4.049) из Америке. Међу добровољцима из Русије највише је било Војвођана а затим Босанаца – Херцеговаца, а од оних из Америке Личана и Босанаца – Херцеговаца” (197, 134).
