Дотле, у току повлачења, опет према подацима српске Врховне команде, погинуло је, заробљено, умрло и нестало 138.600 војника (5, књига 7, 220). Српској војсци само је преостало, уколико не жели да се преда, да покуша пробој преко Арбаније и Црне Горе и избије на море. После саветовања с командантима армија, 24. новембра 1915. године, њена Врховна команда такву је одлуку и донела. „Боље то, него можда бити заробљен или натеран на срамотну капитулацију. С војском је ишао и велики број избеглица који су тај мучни и језиви поход, у касну јесен, преко снегом покривених кланаца, по беспућу и козјим стазама, претварала скоро у поворку очајника. Падало се од умора, од глади, од мраза, од арнаутске заседе. Спасавао се само го живот. Али и вера и нада. У нашој прошлости нема жалосније сцене од те, али у суштини ни величанственије. Напуштати отаџбину, прегажену од непријатеља, под оваквим условима, а ипак дубоко веровати у њезину и победу и васкрс, то, доиста, нису обични примери у историји, нити су такви нараштаји били од мекушног ткива!” (6, Трећи део, 220-221). Заједно с њима, на овај мучни пут кренуло је и око 30.000 аустроугарских заробљеника и око 200.000 избеглица.
Пошто је избио на Косово, фелдмаршал Макензен зауставио је напредовање, а његов начелник штаба, фелдмаршал Фалкенхајм, саопштио је: „Пошто српска војска више не постоји, него постоје само њени бедни остаци, који су се разбегли у дивље албанске и црногорске планине, где ће без хране и по овој зими, наћи своју смрт, то су прекинуте даље операције и неће се више издавати коминикеи са балканског ратишта” (67, 134-135; 5, књига 9, 307).
Српско повлачење преко Арбаније и Црне Горе. Двадесет петог новембра 1915. године, Врховна команда српске војске издала је свим командантима армија наређење да се, с обзиром на новонастале околности, „даље повлачење наше војске мора извршити кроз Црну Гору и северну Албанију на Јадранско море, а на линију: Драч-Скадар, остављајући потребан део снаге за стварање праваца, који од Пећи, Ђаковице, Призрена, Дебра и Струге воде кроз Црну Гору и северну Албанију на Јадранско море. На овој линији наша војска има да се реорганизује, снабде храном, оделом, обућом, оружјем и муницијом, као и свима осталим материјалним потребама. Даља наша акција зависиће од стања наше војске, као и од опште политичке и војничке ситуације код наших савезника… Што се од пољске и тешке артилерије не може даље вући поступити овако: Све топове закопати тајно на какво место, а затвараче и нишанске справе понети собом. Ова места прибележити и упамтити. Сву запрегу повести собом и њу користити за ношење фуражи (сточне хране – ИП)…”
Истога дана дато је и једно наређење командантима оперативних трупа, коме се заиста не може одрећи визионарство. Оно гласи:
„Настао је тренутак, када се стицајем прилика морамо повлачити кроз Црну Гору и Албанију. Код наше војске су морал и дисциплина попустили а вера у спас Отаџбине изгубљена. Стање војске је у опште неповољно. Бојати се, да сада при повлачењу кроз Албанију и Црну Гору на Јадранско Приморје не наступи још већа клонулост и расуло код трупа, као и растурање и предавање непријатељу у већим размерама. Да се неби до овога дошло потребно је, да се војницима објасни циљ овога нашега повлачења и да се они убеде о његовој потреби. Капитулација би била најгоре решење, јер се њоме губи држава, а наши савезници би нас са свим напустили, и онда не би имао ко о нама да води рачуна, да нас снабдева новцем, оружјем и свима потребама, нити да заступа наше интересе. Ми би били са свим изгубљени. Једини је спас из ове тешке ситуације, повлачење на Јадранско Приморје. Ту ће се наша војска реорганизовати, снабдети храном, оружјем, муницијом, оделом и свима осталим потребама, које нам шаљу наши савезници, те ћемо опет представљати једну чињеницу, са којом ће наши савезници морати рачунати. Држава није изгубила своје биће, она и даље постоји, и ако на туђем земљишту, докле год је ту владалац, влада и војска, па ма колико њена јачина била. Готовост савезника, да нас до краја издрже и неисцрпна њихова снага на крају ће сломити заједничког непријатеља, а наша ће Отаџбина опет бити слободна и увећана. Убедите све, да је ово повлачење државна потреба, спас државе, и да је у овим тешким данима наш спас у истрајности, стрпљењу и крајњем пожртвовању свију нас, са вером у коначан успех наших савезника и да с тога треба истрајати до краја” (77, књига XIII 72-75).
Само пет дана касније, ђенерал Михаило Живковић примио је од команданта Шумадијске дивизије један узнемирујући извештај:
„…Сматрам за своју старешинску дужност, да и последњи пут учиним команданту најозбиљнију представку, да су морал и дисциплина код војника и подофицира у толикој мери опали, да се више на њих не може рачунати. Бегство из команде и одрицање послушности својим старешинама узело је толико маха, да су официри немоћни да ово спрече. Трупе нису више способне ни за какву борбу, а најмање за намеравану офанзиву, јер су бројно слабе, при томе голе, босе и гладне; стока сасвим изнурена и неспособна за вучу. Арнаутски живаљ, непријатељски је расположен према нашој војсци. Ништа се више од њих неможе купити за исхрану људи и стоке; због пљачке је раздражен и са оружјем у руци напада наше војнике.
Ако и даље будемо остали на садањим положајима, ја предвиђам, да ћемо и ово мало војске изгубити, јер су војници и подофицири, на жалост и већи део официра, изгубили сваку наду у какав успех и веру у своје старешине.
С тога молим команданта, да ову моју представку… узме у најозбиљније расматрање и учини категоричну представку Врховној Команди да се… што пре повучемо са војском, док у возовима буде трајало ово мало хране за људе и стоку са којом једва да се може доћи до нових слагалишта, у противном катастрофа је неминовна” (77, књига XIII 131).
Ситуација је заиста била катастрофална, јер је наредног дана, на седници команданата армија, Војвода Мишић оценио да се наредба Врховне команде о изласку на Приморје не може реализовати. Понављајући своју ранију тезу да српска Врховна команда више не постоји и „да треба свима армијама скупљеним око Пећи прећи у офанзиву” (77, књига хш, 118), он је закључио „да у овим приликама остају две резолуције да се кренемо напред у офанзиву те да видимо од кога бежимо, па успемо ли, добро, не успемо ли, онда да пошаљемо парламентаре непријатељу и ступимо у преговоре са њим, у циљу обуставе непријатељства”.
