Мишљење српске Врховне команде о војним бегунцима исказано је у једној наредби од 18. априла 1916. године:
„Наши војници који су издали своју заставу, покушавали (су да) се предаду непријатељу, поубијани су највећим делом, било од Арнаута који су их завели у непролазне кланце и тамо мрцварили и пљачкали, било од самих непријатељских војника, који су их прво презриво ружили па затим клали, или стрељали. Тако су већина тих несрећника одмах искусили заслужену казну. Они који нису убијени или помрли од глади, послати су као борци против Руса, Талијана, Француза и Енглеза, или су употребљени за најгоре радове, у рудницима, по друмовима, железницама и фабрикама, са мизерном храном и никаквом платом” (77, књига XV, 253).
Неколико редака исте наредбе било је посвећено и судбини српског народа у поробљеној земљи:
„Сви виђенији људи су интернирани, многи су нестали, многи одведени у непријатељске земље. Најочајније је стање заробљеника и свију способних људи који су остали у Србији. Заробљеници су у великом броју крвнички убијани, мучени, кињени, иста судба постигла је и избеглице, који су дочекали долазак непријатеља… Сем заробљеника овако је исто поступано и са осталим способним људима и младићима, који су нестајали, затворени, терани у непријатељску војску или одвођени на кулучење” (77, књига XV, 253).
Поетску слику тога времена у Србији дао је Јован Дучић у песми најпре (1916) насловљеној као Бугари, а доцније (од 1929) Хорда:
Ми нисмо познали вас по заставама,
Ни ваше хероје од лавова љуће:
Све на коленима вукли сте се к нама,
Носећ мач убице и луч паликуће.
Без буктиња иде та војска што ћути,
Пожар села светли за маршеве горде…
Ваше громке химне не чуше нам пути:
Немо убијају деца старе хорде.
Поломисте више колевки, о срама!
Него херојима отвористе рака.
Подависте више њих у постељама,
Него што сте у крв срушили јунака.
Узели сте очи фрескама са свода,
Главе киповима хероја из бајке;
Спржили сте семе у страху од плода,
И реч убијали убијајућ мајке.
Пресити се земља од крвавог вала,
Али вам победа не осветли лице:
Јер ловор не ниче с буњишта и кала,
Он је за хероје а не за убице.
И поред свих тешкоћа, Прва армија нашла се 25. децембра у околини Подгорице, Тимочка војска још се сукобљавала са слабим бугарским снагама између Струге и Елбасана, док су остале јединице већ биле прикупљене око Скадра. Према извештају Врховне команде српском војном изасланику у Француској, српска војска била је тада сведена на 2.350 официра и 110.000 војника, наоружаних са 72 топа, око 50.000 пушака, 173 митраљеза, 707 сабаља и 1.700 карабина. „Напуштање целе наше територије умањио је дух наше војске и увећао број војника, који се је предао непријатељу” (77, књига XIII 400). Дан или два касније, из енглеског генералштаба стигао је извештај да српска војска „представља снагу од једва 50.000 војника”. Српски војни изасланик у Италији капетан Христић трудио се да демантује такве информације, али је, по свој прилици, са тим ишло тешко. Како се он и сам уверио „да све избеглице које долазе из Србије причају, да српске војске и нема, да је анархија, да је све разбијено, растурено итд.”, Христић је предлагао да се таквим причама стане на пут и избеглице које се укрцавају за Италију упозоре „да својим лакомисленим причањем не шкоде отаџбини” (77, књига XIII 402-403).
Врховна команда прихватила је Христићев предлог и од команданта пристаништа у Медови затражила да на погодан начин утиче на избеглице, уверавајући све „да је српска војска бројно јака око 120.000 људи, да се њен број с дана у дан увећава, а њена снага опоравља и уздиже и да нису далеко дани, када ће српска војска поново осведочити своју стварну вредност”.
Уочи Божића 1916. године, пошто се знатан број залуталих и изосталих војника прикључио својим јединицама, Врховна команда је саопштила „бројну јачину људства појединих армија”, како следи:
Прва армија 22.988, Трећа армија 29.758, Друга армија 15.092, Одбрана Београда 21.135, Команда трупа Нове Области 13.260, Тимочка Војска 26.400 и Резервне трупе 11.117 војника, што укупно чини 139.750 преживелих (77, књига XIII 424). И поред тога, Ћоровић ће записати да се „број српских војних лица, која су успела да се спасу, ценио на 120 000” (6, Трећи део, 222).
Зеленика вели да „губитке српске војске од почетка непријатељске офанзиве па до укрцавања није тако лако установити. Нарочито је тешко установити однос погинулих, рањених, заробљених и дезертиралих. Према подацима Главне интендантуре, који… изгледају највероватнији, бројно стање српске војске износило је при почетку офанзиве у октобру 1915 године око 420.000 људи. (»Рачуна се да је границе Црне Горе и Албаније прешло око 220.00 војника« – 190, 226). На Косово је избило око 290.000 до 300.000 људи. Кроз Црну Гору и Албанију повлачило се око 220.000 људи, а преко мора је пребачено 150.000 људи. Број грађанских лица, која су се са војском повлачила ка Приморју, износио је око 200.000 лица и спао је на неких 60.000” (195, 518).
И даље: „Из Албаније је пребачено око 140.000 људи на Крф, 10.000 у Бизерту, у Тунис, и 4.000 се повукло за Солун… Према италијанским подацима, превезено је из албанских пристаништа свега 261.000 људи, од којих 193.000 људи српске војске и цивилних надлештава. Према српским подацима… ови последњи би износили 152.000 људи. Поред тога, Италијани су превезли око 23.000 аустроугарских заробљеника који су преостали од 70.000, а који су се повлачили од Ниша за Јадранско Море” (195, 518).
Било како било, само је један, део ове мученичке колоне од око 420.000 људи (195, 518) стигао до морске обале, а 1. јануара 1916. године, српска војска нашла се на линији Скадар-Љеш-Драч-Елбасан-Тирана. Према извештају српске Врховне команде, преко Црне Горе одступило је 89.930, а преко Арбаније 54.039 војника, што укупно чини 143.969 војника. У борбама током октобра 1915. године погинуло је 18.326, од рана и болести умрло 21.647, а заробљено 28.155 српских војника. Док се одступало према Пећи и Призрену, погинуло је, умрло, нестало и заробљено 138.600 војника. У току повлачења погинуло је и од глади и болести умрло 243.877 војника и цивила који су се нашли уз војску; број ових других износио је око 200.000 (5, књига 2, 717), с тим што међу њих треба сврстати и регруте. Међу умрлима налазило се и око 4.000 заробљених аустроугарских војника. Ако се, према тим цифрама, зна за судбину око 350.700 војника, од укупно око 563.200 колико их је било на почетку ратних операција 1915. године (5, књига 7, 220), могло би се закључити да је на путу до мора, у току целог повлачења, погинуло, умрло или нестало око 212.500 војника. Но, ако се поверује податку из истог извора да је почетком октобра 1915. године српска војска бројала 420.000 војника (5, књига 9, 307), што у потпуности одговара и Јеленићевој тврдњи (и Зеленикиној и Божовићевој) о тадашњој „убојној снази” Србије (104, 339; 190, 226; 195, 518), број оних који су живи стигли до мора своди се на 70.000, тек нешто већу цифру од оне коју је при самом крају 1915. године саопштио енглески генералштаб. Исцрпљени напорним маршевима, глађу и болешћу, на Крфу је умрло још око 7.750 војника.
