Само поређења ради, дајемо овде и податке које је у једном свом меморандуму саопштила Делегација Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца на Конференцији мира у Паризу 1919. године, као доказ о „војном напору Срба, Хрвата и Словенаца у рату 1914-1918”. Према том документу, Србија је од 1. јула 1914. до октобра 1915. године, дакле до Макензенове офанзиве, мобилисала укупно 707.343 човека, што је „представљало 24% од укупног броја становника, односно 40% од укупног броја мушког становништва Србије”. Број погинулих и умрлих од рана и разних болести дат је по годинама: 1914 – 69.022; до септембра 1915 – 56.842; за време повлачења преко Арбаније 1915 – 150.000; 1916 – 7.208; 1917 – 2.270; 1918 – 7.000 војника. Овим цифрама додато је 77.278 несталих за време повлачења преко Арбаније, за које се каже „да су сигурно помрли”.
Из свега тога следио је закључак „да је српска војска у овоме рату изгубила 369.818 људи, погинулих и умрлих од рана и болести, а да је то половина мобилисаних људи”. За губитке црногорске војске речено је да су процењени на 20.000 погинулих и умрлих од рана и болести, јер о томе „нема поузданих података”. Губици осталог дела становништва у Србији назначени су у меморандуму „према подацима аустријске штампе” и они су износили око 650.000 умрлих у интернацији и заробљеничким логорима (105, 242-243).
Ипак, не сме се изгубити из вида да неки извори са стране дају друкчије податке о српским војничким губицима у том стравичном повлачењу:
„Сматра се да је српска војска бројала око 200 000 људи када је издато наређење да се напусти земља, а у лето 1916. године реорганизована српска војска у Солуну бројала је око 130 000 људи, што значи да за око 70 000 њих нема података. Од тог броја много хиљада људи настрадало је у току повлачења, или од исцрпљености и болести током првих недеља боравка у Драчу, Валони и на Крфу; многи су погинули водећи борбе у заштитници током повлачења; многи су изгубили живот у снегу док су, одвојени од својих пукова, покушавали да се пробију до Скопља, Битоља и Грчке; многе су заробили Аустријанци и Бугари; а мали број једноставно је дезертирао. Можда бројка од 40 000 мртвих за време и непосредно после повлачења представља сасвим вероватну процену. А о губицима цивилних избеглица током повлачења – стараца, жена и деце – може се само нагађати. Целе породице, па чак и мале заједнице, ишчезле су без трага и никада се више за њих није чуло. Хиљаде, десетине хиљада?” (68, 184).
Двадесет година касније, ђенерал Милан Недић, који је током рата командовао пуком и бригадом, вели да „пут српског мучеништва обележен је телесима (по извесним подацима) 20.000 јунака, посејаних по албанским и црногорским урвинама и гудурама. Повлачење нас је стало као и једна изгубљена битка” (78, 146). Он тврди да је „бројна јачина целокупне војске која се је повлачила кроз Црну Гору и Албанију остала неутврђена. По извесним подацима тај број цени се на 170.000. У овај број урачунати су и делови који су се повукли на грчку територију” (78, 61).
Војвода Живојин Мишић, који је, као и Недић, био сведок и учесник ове велике српске несреће, пише да је „у току два месеца умрло 150.000 војника и избеглица. Од 40.000 регрута (остали извори говоре о „свега” 30.000 – ИП) прелаз преко Албаније преживело је свега 8.000” (11, 266; 103, 352), тада званични војни извори казују да их је 20. јануара 1915. године на Крф стигло 5.000 (77, књига XXI, 616).
Остао је и запис да је „једна од најтужнијих ствари на повлачењу било бекство… неки кажу тридесет хиљада дечака, премладих да би били узети у војску, али довољно одраслих да пешаче, старих између дванаест и шеснаест година… У општој паници и безнађу, српске власти, не размишљајући много и уверене да је нација осуђена на пропаст уколико бар део те омладине не преживи, навеле су те ђаке да се придруже повлачењу. Тврдило се да ће, уколико остану код куће, ти дечаци који су већ скоро били стасали за војску, бити интернирани па ће тако можда многи настрадати од зиме. Већина их се први пут одвојила од куће, били су изгубљени и преплашени, раздвојени од својих породица и села, а није било никога да се стара о њима… Око двадесет хиљада њих помрло је пре краја зиме – у повлачењу, по мочварама албанске обале или на острву Виду недалеко од Крфа, где су дечаци, болесни, исцрпљени и изгладнели, евакуисани” (68, 125-126).
Имају ли се у виду све наведене цифре, нарочито немале разлике међу њима, с разлогом је Моника Крипнер коментарисала умирање српских регрута и записала да „нема поузданих података о броју оних који су помрли за време повлачења и по доласку у Албанију, али их је било на хиљаде. После окончања непријатељства, српска влада је, очигледно постиђена што је хистерично повела те дечаке у масовно избеглиштво без надзора, умањивала ту трагедију и 1920. године објавила је апсурдно мале и подозриво прецизне »званичне бројке«. Не само да ти дечаци нису имали никаквог званичног пратиоца који би састављао извештаје о броју жртава него Срби нису ни били у положају да праве сопствене спискове жртава. Нису они вршили евакуисање нити су они били надлежни за избегличка прихватилишта, болнице, итд., на Крфу, Виду и Корзици. За то су биле надлежне француске, енглеске и италијанске власти. За прихватање свих српских избеглица биле су задужене јединице Црвеног крста, Српског потпорног фонда и Болница шкотских жена, па се њихове процене, заједно с процената савезничких војних штабова, морају сматрати тачнијим од бројки које су касније дали Срби” (68, 184).
Сличне оцене, тада са друкчијим бројкама, налазимо и у једном опису ове велике српске трагедије, познате у нашој војној и политичкој историји под именом „пропаст регрута”:
„Кад је почело повлачење, испред војске маршовало је око 30.000 регрута, па кад је наређено повлачење у Албанију упућепи су… за Битољ у нади да ће се Битољ уз помоћ савезничких трупа одржати слободним. Пошто није било ништа припремљено за њихову исхрану на овоме путу, а повлачећи се под најтежим временским околностима, регрути су стигли у Битољ већ физички крајње исцрпљепи, подераног одела и готово без обуће. После пада Битоља, уместо да буду пребачепи у Грчку, како је то тражила команда ових регрута, наређено је из Врховне команде да се регрути не смеју пребацивати у Грчку, већ да се и они упуте преко Албаније ка Драчу. Дозвољено је било једино ђачком батаљону ових годишта (1895. и 1896 – Ип) који је у Скопљу био на обуци после чувеног славног свога претходника који је ушао у историју под именом »1300 каплара«, да пређе у Грчку. Да није овако поступљепо и тај би ђачки батаљон поделио трагичну судбину регрута…
