Никад и нико није утврдио ни колико је тачно регрута поведено из Србије, ни колико их је тачпо од глади и студени помрло у Албанији, као ни колико их је сахрањено поред острва Вида… али је са острва Вида у Бизерту трапспортовано, изгледа, око 3-4000 ових регрута, који су преживели све страхоте. После обуке у Бизерти они су враћени па Солунски фронт и укључени у војску” (105, 282).
Мора бити да је велик део ових регрута страдао још пре краја новембра месеца, јер је 4. децембра 1915. године Врховна команда затражила од команданта Тимочке дивизије да нареди „да трупе без крупне нужде не прелазе на грчку територију. У случају потребе прелаз се може вршити јединицама: појединци ће се разоружати и иптерпирати. Да су ово решење и пристапак Грчке раније пали, можда би бар известан део трупа могао бити упућен у Грчку. Ово би нарочито било од користи за наше резервне трупе, јер неби опако жалоспо био забележен беспримеран факт нечувепе пропасти подмлатка и једног (ваљда: једипог – ИП) извора за попуну, иначе ослабљених смањепих, трупа” (77, књига XIII, 177).
Овде ваља дописати и податак из (121, легенда уз фотографију на крају поглавља „Кроз Албанију 1915-1916”) да је „од 27.140 регрута колико их је било на почетку повлачења из Србије, регистровано их је у Бизерти само 7.192. Током повлачења међу њима је настало масовно умирање. Од Тиране преко Каваје до Валоне остало их је у мочварама, само код села Љубовче око 3.000, а још толико их је помрло од зиме и глади у мочварама реке Војуше”.
Пошто су му биле позпате све цифре потекле из војних или других извора, Милан Ж. Живановић, сведок и учесник тих збивања, записао је:
„Ми не знамо, а никада се свакако неће ни сазнати, колико је војника српске војске пошло на овај трагични, али у исто време и историјски пут ка Јадранском мору. Не знамо тачно ни колико их је погинуло или нестало дотле у првоме светском рату… Не знамо тачпо ни колико их је умрло од глади, студени и напора на овоме путу до Јадранског мора. Не знамо и никад се неће сазнати, јер постојећи подаци који о томе говоре почивају на више или мање веродостојним претпоставкама, пошто поуздапих извора и нема из простог разлога што онда кад је то било могуће, такве податке о томе није нико ни прикупљао” (105, 242).
„Жртве заражене и отроване воде”. Једно сведочанство о повлачењу српске војске кроз Арбанију оставио је и Ђорђе-Ђура Крстоношић:
„Кад су се спустили са планине у равницу, ту се зауставили да логорују и преноће… У брзо су се у малим размацима почеле да ложе ватре па којима ће се справљати вечера, а у исто време и сушити своја покисла одела. Док су се ватре распалиле и разгоревале, ја сам већ био у логору међу својом браћом Србијанцима у којима сам гледао у будуће свога заштитника и од којих се нисам мислио више одвајати, докле год будемо кроз Албанију одступали…
Како Србијанска војска приликом напуштања њене територије… није могла од животних намирница ништа собом понети… а да би обезбедила своју одступајућу војску са храном колико толико, то су били принуђени, да рогату марву коју су имали на расположењу собом потерају. Јер је рогата марва вична планинском животу и може доста да издржи, то је сваки одступајући Пук потерао пред собом рогату марву из Србије што је више могао. И то им је била једина храна и једино следовање које су имали на расположењу. Тек када и где стану да се улогори и преноћи, потребан број рогате марве се закоље и међу војском се подели као једино требовање које су могли добити. Хлеба и соли и остале потребе није било те војници су морали јести само месо, без хлеба и без соли неслано…
Осим мањкања соли и хлеба, била је велика оскудица и у пијаћој води, пошто су све воде преко које се прелазило биле заражене од лешева, те је било најстрожије забрањено исту пити пре него што се вода скува. Воде су биле у толикој мери заражене, да коњ или војник, који се исте некуване воде напије, не излази више из ње, него стоји за неко време, љуља се и тек се само стропошта у исту воду и наместу остане мртав… Колико год је жртава пало через далека пута, зиме, глади и изнемоглости… више је жртава пало од заражене и отроване воде, а то је и статистички потврђено… За време светског рата, Србија је имала под оружје, 572.121 војника, под пушком. Одма у почетку рата 1914 год. изгубила је 69.000 војника. У години 1915. изгубила је 56.000 људи а за време одступања и прелаза преко Албаније тврди се, да је изгубила 150.000 људи. Као што се види, да је знатно већи број жртава остало у Албанским горама него што је пало на бојном пољу. Многи су се осећали жедним и прекршили наређење, те су хтели да се истом разблаже своје уморно тело,… напили се воде и убрзо су њеном жртвом постали” (65, 106-108).
