Економске прилике крајем Великог рата. Из Великог рата Србија је изашла економски опустошена, а ништа боље нису прошли ни српски крајеви ван Србије. Рат који је трајао пуне четири године, и у који је био укључен велик број младих људи, делом у војсци а делом по другим основама, довео је преживело становништво до потпуног сиромаштва. Већина породица није имала довољно мушке радне снаге, као ни одговарајућих средстава за обраду земље, а живело се од онога што се производило на сопственом имању; житарица се производило недовољно чак и за голо преживљавање, а са друге стране се ништа није могло ни добити ни набавити. Поред тога, ратне неприлике су узроковале да се број стоке (која је у брдским крајевима, откуд је потицао највећи број српских добровољаца, била главни извор прихода) драстично смањи.
“Кад се страхота светскога рата ближила крају и то осећало на фронту и код куће; кад је рат утрошио последње снаге и почело нестајати хлеба – настала је у пуном смислу глад у неплодним и ратом опустошеним крајевима, где наш народ живи. Нарочито… где је родитељ или убијен, или погинуо, или интерниран, или у војсци, почела су деца да умиру од глади. Читаве породице и села, матере са женском чељади и децом тумарнуле су у ове наше крајеве (у Бачку и Банат) и потражиле крова и зараде”.
Са племенитим циљем да помогне спасавању “ове голотиње”, у Загребу је основан “Одбор Срба и Хрвата”, који се повремено обраћао утицајнијим српским личностима по Хрватској, Славонији и Војводини Српској и од њих тражио организациону и материјалну потпору. У једном од тих писама, с уводним двостихом из српске народне песме (Хранићемо птиће ждраловиће, Наше племе изгинути неће), стоји да је “на вама данас, да спасете део живе отаџбине наше…. Ни сама фронта није тако страшна, као смрт од глади, која нам узе на хиљаде деце, будућности наше. Босна, Херцеговина и Далмација осећају највећу несрећу рата и умирања. Сваки племенити пријатељ народа нашег наћи ће у свом сретном дому место, да заштити и отхрани гладно дете. Деце има нејаке до 7 година, деце за занат, трговину, за школу”.
Као одговор на позиве из Загреба, један такав одбор за прихват српске сиротиње из Босне, Херцеговине и Далмације основан је и у Новом Саду, 14. децембра 1917. године, “са задатком да прима и намешта… децу, којој прети опасност, да умре од глади… Мањи транспорти од 50 и 100 душа долазили су у први мах у Бачку, и када су стигли, ту су и остали. Смештени су били у Новом Саду и салашима, Старом Бечеју, Старом Сивцу и другде. Организовани транспорти деце, уколико су забележени у списима новосадског Одбора, ишли су овим редом: 18. фебруара 1918. стигло је у Винковце 270 деце за доњу Бачку, 28. фебруара стигло је у Брод 300 деце, 13. марта у Винковце 650 деце, 15. марта у Винковце 230 деце, 17. марта у Винковце 189 деце, 4. априла 600 деце за Велику Кикинду, 20. априла 300 деце за Вршац, 14. маја 30 деце за Земун, 60 за Панчево, 19. јуна 200 деце за Тител, Бегеч и Панчево, 2. јула 50 деце, 15. јула 100 деце, 21 јула 64 детета, све за доњи Банат… По знању Одбора у Загребу и Новом Саду, само у Бачкој, Банату и другим крајевима тадашње монархије у округлом броју 10.000 српске православне деце”. Захваљујући новчаној и материјалној помоћи богобојажљивог српског света, Одбор је за ту децу могао подмирити путне трошкове, прехрану током пута и набавку најнеопходније одеће и обуће.
Деца су смештана у имућније породице.
С пролећа 1919. године почела су се деца враћати својим домовима, а известан број остао је код оних који су уточиште, и утеху, пружили у најтежем времену (143, 23-28).
Фротингамова мисија помаже српској деци. О несрећној српској деци, али овога пута оној из тек ослобођене Србије, мислило се у Америчком одбору за помоћ Србији; писани траг о томе оставила је госпођица Јелена Лозанић, представница Српског Црвеног крста у Сједињеним Државама, која се после рата удала за српског добротвора Xона Фротингама:
“6. новембар (1918)
Наш Одбор је у току свога рада скупио велику суму за Србију… Са нашим Одбором сада има неке тешкоће. Неки чланови желе да се новац који имамо у банци пошаље Србији као помоћ. Ја мислим да за тај новац треба послати храну, лекове, одело, болнички материјал. Сад је нашем свету потребна помоћ у стварима а не новац…. Треба послати што пре разноврсни материјал. И то одмах… Срећом, у овој мојој идеји имам подршку професора Пупина. И он сматра да то треба што пре послати, јер уколико храна и одећа пре стигну, утолико ће помоћ бити двострука…
8. новембар
…Сви су чланови Одбора били на окупу. Дискутовало се врло живо сат и по о нашем будућем раду у Србији… Тон говора им је био непријатан, пун негодовања, више но саме речи. Била сам више но изненађена. И Пупин је, сад, одједном, променио своје мишљење. Он предлаже да се не помажу деца, већ да се новац употреби на подизање једне пољопривредне школе. Ова ме је идеја просто згранула. Била сам чврсто решена да се борим до краја, да се новац употреби за оснивање дома за незбринуту децу…
28. новембар
…Најзад смо имали седницу. На њој је решено да Одбор пошаље једну мисију са свима потребним стварима за отварање дечјег дома (који је подигнут у Чачку – ИП). Са том мисијом и ја ћу поћи за Србију. Тако је, ипак најбоље и најкорисније за нашу земљу. Спасавајте децу, будућност земље и њену снагу” (202, 230-231. и 237).
Аграрна реформа и добровољци. После демобилизације 1919. године, преживели добровољци вратили су се кућама, свако у свој завичај, у слављеничком уверењу да су савезничком војничком победом над Централним силама и стварањем Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца све муке престале и да најзад наступа срећнији живот. Но, најчешће, затекли су само згаришта својих некадашњих домова и пустош. У таквим условима, и њихове породице биле су расуте.
А у међувремену, одмах по ослобођењу и уједињењу, 24. децембра 1918. године, влада новоствореног Краљевства СХС издала је прокламацију о аграрној реформи, да би два месеца касније, 27. фебруара 1919. године објавила такозване Претходне одредбе за припрему аграрне реформе. Овим актима, између осталог, укидају се кметовски односи у Краљевству, а сви велики поседи изнад 100 до 500 хектара (према поседовним и економским приликама у појединим крајевима, тако да је у Бачкој, Банату, Славонији, Срему, Барањи и вировитичкој жупанији та граница била утврђена на 300 хектара обрадиве или 500 хектара укупне земљишне површине) стављају се под удар аграрне реформе.
