У складу с тим одредбама, без одштете одузета су следећа имања:
а. сви поседи Хабзбуршке династије и чланова царске породице;
б. сви поседи династија непријатељских земаља;
в. сви поседи који су некада даривани туђинцима за услуге учињене Хабзбурзима, а до тада нису били прешли у треће руке.
Према подацима које је, уз извесне непрецизности, објавила Застава, под удар аграрне реформе у Краљевини СХС дошло је укупно 843 велепоседа. Њихови власници били су по народности: 601 Србин, Хрват или Словенац; по десет Чеха и Италијана; по један Пољак, Француз и Швајцарац; 121 Немац; три Енглеза; по пет Румуна и Јевреја; 86 Маџара. Од тога, 724 власника били су домаћи држављани, а њих 119 били су странци. Обухваћено је аграрном реформом укупно 2,209.356 катастарских јутара земље, од чега 839.416 к.ј. обрадивих површина, 274.724 к.ј. пашњака и 928.167 к.ј. шуме. Највеће и највредније поседе имали су странци; незадовољни одлукама о аграрној реформи и одузимању велепоседа, већи део њих њих подигао је тужбе код Међународног суда у Хагу. До краја 1927. године укупно је раздељено 358.388 катастарских јутара земље. Од тога, 183.544 к.ј. добили су сељаци који су раније радили на одузетим велепоседима, 18.476 добровољаца надељено је са 153.693 к.ј., а 2.567 оптаната са 14.936 к.ј. земље. Колонистима је дато 28.375 к.ј., а аутоколонистима 21.919 к.ј. земље. Осим тога, испарцелисано је 11.827 к.ј. за 24.080 кућа са поткућницом, односно повртњаком; у међувремену, подигнута је свега 10.741 кућа (168, број 249 од 1. новембра 1928).
Претходним одредбама било је предвиђено да ће земља бити додељивана оним држављанима новог Краљевства који се баве земљорадњом, а уопште немају земље или су је имали недовољно. Овим лицима доделиће се онолико земље колико могу да обраде са својом породицом, а првенство у томе имаће инвалиди, удовице и сирочад погинулих ратника, те војници и добровољци који су се борили за ослобођење Србије и Црне Горе и њихово уједињење у ново Краљевство; у прво време, земља ће бити давана у привремени закуп, с тим што ће се закупнине одређивати накнадно, према месним приликама (167, 52-53).
Ови први и основни акти нове власти у Краљевству послужиће српским добровољцима као ослонац у испуњењу оних обавеза које им је, почетком 1917. године, српска Врховна команда дала у виду наредбе. Радило се, заправо, о одлуци, по својим домашајима изузетно важној, да “Влада Краљевине Србије полазећи са гледишта, да никог не може силом натерати на служење у српској војсци решила је… да прима радо сваког Југословена, који буде сам изјавио, да ће ступити у српску војску, било као борац, било као неборац у позадини”, а свакоме који се одазове таквом позиву, “доделиће пет хектара плодне земље у Македонији ради насеља. Земља је њихова ако остану живи, ако пак погину у борби право својине прелази на наследника, који морају бити: Србин, Хрват или Словенац” (12, док. 84, 110).
Како до добровољачких права. Имајући на уму такво политичко и правно решење, као и у међувремену започету аграрну реформу, демобилисани добровољци почели су да се самоорганизују у добровољачке савезе и договарају о мерама за остваривање стечених добровољачких права. Тако је 1919. године формиран први Савез ратних добровољаца у Новом Саду за територију Војводине. Преко личних веза, овај Савез одмах је успоставио контакт са добровољцима из Херцеговине и указао им на могућност да они у Војводини Српској потраже своја добровољачка права.
Бригу о спровођењу аграрне реформе и колонизације у северним крајевима преузели су Министарство за аграрну реформу из Београда (формирано 20. децембра 1918, које су наредне две године водили Хрвати) и Жупанијски аграрни уред у Новом Саду, коме је на челу стајао др Мојсије Стојков, до рата цењени професор карловачке Богословије. У техничком смислу, до 26. августа 1923. године колонизацију Бачке спроводили су жупанијски аграрни уреди у Новом Саду и Суботици, а после њиховог укидања, до формирања Пољопривредног одељења Банске управе Дунавске бановине, ови послови налазили су се у надлежности Среског начелства у Новом Саду (167, 165).
А крајем 1919, 18. децембра (у време кад је министар за аграрну реформу био др Хинко Кризман), донесена је Уредба о добровољцима, по којој је “добровољцем сматран онај држављанин Краљевства СХС који је као редов или подофицир добровољно ступио у српску војску до 18. новембра 1918. године и у њој остао до демобилизације или из ње отпуштен као неспособан”. Говорећи о облицима помоћи намењене добровољцима, Уредба прецизира да “добровољцима земљорадницима разделиће се ради насељења и то борцима по 5 хектара, а неборцима по 3 хектара плодне земље тамо где се насељавање буде вршило према плану, које ће израдити Министарство за аграрну реформу”. Земљу су могли добити само они сиромашни добровољци који ће је сами обрађивати; у супротном, земља ће бити одузета.
Непуна два месеца касније донесена је и Уредба о делимичној експропријацији земљишта великих поседа за јавне интересе, колонизацију и изградњу радничких и чиновничких станова и вртова. Одмах се могло знати да ће ова Уредба бити тешко примењена, пошто у крајевима из којих је потицао највећи број добровољаца није било великих поседа и није се имало шта експроприсати. Због тога, крајем августа исте године, министар за аграрну реформу издао је наредбу да се приступи привременом насељавању добровољаца из пасивних крајева “у једну сношљивију ситуацију од ове у којој се сада без земље и без средстава за живот налазе”. После неколико дана министар Кризман дао је и упутство за извршење своје наредбе, а једном од најзначајнијих одредаба било је предвиђено да ће се насељавати само они добровољци који су ратовали на Солунском фронту и који о томе имају уверење Министарства за социјалну политику (односно његов кратак извештај о тој чињеници) или, до 1. априла наредне године, одговарајућу (демобилизациону) објаву војних власти. Заинтересовани добровољци, по занимању земљорадници или занатлије, морали су свој статус доказати уверењем надлежних власти.
Због тога што су и неки неземљорадници већ били запосели земљу пре доношења Уредбе о добровољцима, сви они, сматрајући се оштећеним, протестовали су. Да би се избегле могуће непријатности, министар за аграрну реформу донео је 23. октобра 1920. године решење којим се земља за насељавање може дати и добровољцима других занимања, ако би они изјавили да ће ту земљу обрађивати и својим радом доприносити уређивању насељеничких колонија(167, 161).
