Према мишљењу историчара Николе Гаћеше, “ниједан правни пропис о добровољцима и колонизацији није омогућио такве малверзације и шпекулације са добровољачким статусом и добровољачком земљом као рeшење Министарства за аграрну реформу да добровољци неземљорадници могу такође добити земљу”. Гаћеша додаје да се може “с правом рећи да је ово решење више нанело штете него користи насељавању Бачке од 1918. до 1941” године(167, 163); ако то важи за Бачку, морало би важити и за остале крајеве у које су се добровољци насељавали.
Најкрупнији недостатак уредбе о добровољцима био је садржан у одредби да се земља може додељивати само солунским добровољцима, иако она владина уредба из 1917. године није предвиђала селективност у том смислу. На такву одредбу реаговали су одмах добровољци из Војводине који су ратовали само на Добруџи; највероватније, радило се о добровољцима који су као тежи рањеници остали у Русији на лечењу или су, из разних разлога, иступили из Српског добровољачког корпуса пре његовог одласка на Солунски фронт.
Споровозно до права. Нешто “обавештенијим” и наивнијим добровољцима могло се учинити да се “у општинама, у којима седе на управи искрени народни људи, који се не старају само за себе, изашло на сусрет добровољцима, те су колико-толико осигурани, да бар за прво и најкритичније време не морају гладовати са својим породицама”. Чинило се да су “у таквим општинама добили добровољци обећаних пет хектара земље, па понегде готово засејано, а по негде зрно за усев и за исхрану до нове жетве”. Но, за разлику од таквих општина, Нови Сад, “из чије се средине бележи око 500 дичних српских осветника, даде им до сада (на средини јануара 1920. године – ИП) пуна кола обећања и ништа више”. У тим “пуним колима” нашао се и податак да је Централни управни одбор добровољачки успео да “од славне градске управе” једва ишчупа голо земљиште за око 120 својих чланова (168, 17. јануара 1920).
Из текста о коме је реч види се да је у међувремену обнародовано “већ толико министарских наређења, којима се наређује да се потребитим добровољцима изађе на сусрет у најпотребнијем, а сваки добро зна, да је брза помоћ двострука помоћ. Али папир трпи, на њему се могу ређати министарске наредбе једна за другом, кад их нико ни у што не зарезује. Но то је само код наредаба оне природе, која иде у прилог јадном народу, а изађе ли само таква, па ма и од два реда, где се права народна укидају или сужавају, то је већ друга ствар. За такову и градски начелник са правима великог жупана и његов славни сенат траже дупле наочари, да им се не би што омакло”.
Аутор овога текста пита се “ко су ти добровољци”, “зашто су тако стали и траже помоћ”, и “ко је тај, који спречава да се то свето, то заветно обећање највише власти, нашега витешког Вођа, у дело спроведе”, али он одмах даје и одговор, нарочито на последњи део питања:
“То нам је данашња скроз незаконита и трула влада. Да, она сама главом, она гази највећу народну светињу, закон. Она измишља којекакве куке и вериге и ствара огорчење у народу, а тиме гони огорчени народ у бољшевике. Између осталих кука и верига угледала је света и уредба, којом би се имала… одузети од неких добровољаца крваво заслужена, али још не добивена обећана земља, а то је, да се трговцима и занатлијама даду бескаматни кредити на дуги рок, а ратарима земља. Дакле, сада нас пребирају као гњиле крушке, а када бесмо у борбеном ланцу… тада нам је свима једнако обећано. Но зар Прибићевић (Светозар – ИП) и Кораћ, који данас ведре и облаче у том смислу, знају шта је то борбени ланац? Та они све време рата проведоше, ако не баш под скутом самога Тисе, а оно под скутом његових улизица и пришипетаља. Тим је жалосније, да борцима за слободу кукавице капу кроје!… Како знадосте у уредби предвидети, да земљу треба дати земљораднику, а не предвидесте ту оне своје пријатеље и придворице, шпекуланте, лихваре и извозничаре, који за време, док смо ми крвљу својом ослобађали од тирана ову свету стопу, на којој данас имамо права да уживамо, сабише милијоне у роби по својим болтама и магазама, а поред тога још уживају и салашеве од по 3-400 јутара земље?! Но ко би у њих дирнуо, дирнуо би у зољино гнездо… А јадни добровољац, трговац и занатлија, па чак и чиновник и просветни радник, који је из рова дошао пун костобоље, са плућном или другом каквом неизлечивом болешћу не сме уживати поред свога занимања, које није више у стању радити онако, као и услед ратних последица, оних злехудих 5 хектара земље, која би му бар донекле омогућила мало-мало безбрижнији живот, па ма и то, да би могао својој… бољци лека потражити”.
Свестан да толике препреке добровољци не могу тек тако заобићи, аутор овога текста изражава своје уверење да ће и парламент морати да се позабави добровољачким правима. А дотле, “браћо добровољци, спремајте се да што пре одржимо општи збор војвођанских добровољаца, на ком ћемо дићи свој глас против грдне неправде, која нам се чини од стране људи, које ми не познајемо и који беху у мишјим рупама, док се ми борисмо”.
Писано је то у време док су добровољцима у српској војсци сматрани само они који су ратовали на Солунском фронту и кад је, дакле, из Новог Сада било “око 500” таквих особа.
Убрзо, Застава је јавила да су поделом последњих 800 јутара земље измирени сви добровољци из Новог Сада. Истовремено, јавности је саопштено да “Централни Добровољачки Одбор, пошто је спровео организацију добровољаца са солунског фронта и настојавао, да што брже добију земљу, и пошто је спровео и организацију добровољаца са добруџког фронта и сав се заложио, да и они добију земљу – сматра да је дошло време да донесе правила и да се сталан Одбор конституише, како би притекао својој браћи, добровољцима са Добруџе, у помоћ” (168, број 24, од 1. фебруара 1920, 3).
Истога дана, Застава је објавила и протест добровољца Крсте Миладиновића због стања у коме су интереси српских добровољаца сасвим потиснути; он тврди да се у Војводини Српској, непосредно по ослобођењу, није много изменило у односу затечене власти према Србима:
“И административна и сва друга власт налази се у рукама Мађара и Срба мађарона. Њима је пре рата добро било, добро за време рата, јер су седели код куће и богатили се, а добро им је и сада, јер све им је у рукама: и власт и капитал. Ми, који смо раније прогањани били, који смо за време рата у оковима и аустро-угарским апсанама седели и најзад као одушевљени добровољци борили се за ослобођење, дођосмо кући голи-боси, на хладно огњиште. Не само да нам се не признаје наше пожртвовање, него нас и даље прогањају.
