Свуда по селима и варошима суде нас Мађари, на свом језику, као да ми немамо нашег. Наши највећи противници, који су нам хтели и желели пропаст, седе још већином по канцеларијама среским и општинским, те негде тајно, а негде баш и отворено агитују против нас и наше нове државе. Ми им не можемо ништа, над нашом је главом Дамоклов мач.
Пре неки дан тражио сам службу код неког високог господина. На нашу велику жалост, Србин је, бивши поверљиви чиновник мађарске државе. Исти ми рече, да је њему све једно: Србин, Мађар, Немац или Јеврејин. Лепо је. И ја сам тога политичког убеђења, али бар да се изједначимо. Кад могу Мађари, Немци и Јевреји бити на јавној служби и примати плату од наше нове државе, за коју смо се ми добровољци борили, зашто не бисмо и ми стали у њихове редове… Најпосле одкуда ће нам желети добро сви, кад има неких Срба, којима није по ћефу, што је Војводина српска?” (168, број 24, од 1. фебруара 1920, 3).
И Добруџани су били добровољци. Веран свом обећању да ће помоћи добровољцима из Добруџе да се организују и да за своје заслуге добију земљу, Добровољачки одбор из Новог Сада најпре је поставио питање “из ког разлога су добровољци Добруџани мање заслужни од Солунаца”. Ово јасно питање било је пропраћено запажањем да су Добруџани своје главе заложили за исту свету ствар за коју и Солунци, те да су за њу страдали и гинули и једни и други.
Али, зато, Добруџани су то чинили у заиста много тежим условима. “Снабдевени за борбу не беху тако рећи никаквом спремом, док Солунци имадоше спрему сјајну. И док Солунци беху раме уз раме са својом рођеном браћом Србијанцима и верним Савезницима, Добруџани беху издавани на сваком кораку од кукавичких Румуна. И најзад, зар Добруџани, ступајући у добровољце, и то онда, када Мајка Србија изгуби и последњи педаљ своје земље, не изложише овде, код својих домова, крвничком ножу своје миле и драге?!”
Ако то јесу једнаке жртве, и ако им “сваки разборит човек мора приз- нати њихово пожртвовање”, сами Добруџани поставили су питање због чега се са њима поступа тако маћехински. И њима самима било је јасно због чега их други сматрају “грешницима”:
“Погазише заклетву и после проливене крви у Добруџи пустој, где се показаше као достојни синци Мајке Србије, иступише из свога јата и размилеше се по пространој Русији… и не истрајаше у борби до краја”. Такав разлог заиста је постојао, “али тај разлог има и свога јаког узрока, а тај би узрок требао да је понајпре и најбоље познат данашњем г. министру војном, г. генералу Хаџићу, негдањем команданту славне I Српске Добровољачке Дивизије у борбама на Добруџи. И пред јакошћу тога узрока губи важност онај ништавни разлог, који је учињен тек после принесене жртве. Јер ако ћемо прави узрок, који је унесрећио и упропастио десетинама хиљада наших најбољих синова, не би смео остати некажњен, но код наше скроз неспособне владе нико о узроку и не мисли, већ кажњава разлог” (168, број 31 од 10. фебруара 1920).
Разлог који се овде помиње тицао се односа “између Срба војника и браће Хрвата, официра”, успостављених још онда кад је започето стварање Дивизије. Знало се да су Хрвати улазили у Дивизију само да би тако себи обезбедили лагоднији живот, а не да би ратовали. Један од таквих официра писао је неком свом загребачком другу у заробљеничком логору да, “што се фронта тиче… неће се ова стока (мисли се на Србе добровољце – ИП) никад искупити у толиком броју, да се за фронт спреми”. Хрватска пропаганда против српских добровољаца непрекидно је вођена још од првих дана њиховог окупљања у Одеси, “али скривено и тајно, а после Добруџе она се извађала отворено и јавно, док није најзад довела… у пропаст око десетине хиљада наших људи и створи онај замршај у Русији међу нама”. По несрећи, добровољачка команда у Одеси ништа није предузимала да се субверзивна делатност хрватских официра спречи, тако да су они “сербез живели међу нама и мирно радили на остварењу своје паклене намере, да нас распу, заводе и тиме створе услугу крвницима. Ти и такови дочекаше међу нама и Добруџу и показаше се у њој »славно«, који су требали бити стрељани, а не примљени назад у службу, па можда чак и одликовани… Тадање прилике у Русији ишле су им на руку: Немачка је просипала паре преко Јевреја, а наши »дисиденти« вршили су ревносно сваку агитацију, док нам не отроваше људе и не убише и оно мало дисциплине што преостаде”.
Ако се узрок оном разлогу није могао отклонити у ратним условима, у страној земљи, добровољци су сматрали да је влада у мирном периоду, у новоствореној држави, морала да свему томе нађе ефикасан лек. Чинило се тада да влада Краљевине СХС или није умела или није била вољна да препозна разлике између узрока и разлога, “па да не цепа браћу рођену, која једнако послужише и жртве принеше за слободу златну”. Биће да она и није хтела праведно решење за добровољачко питање, јер да јесте, ваљда га не би препустила “на решавање људима, који ни појма нису имали о добровољцима, а још мање о њиховим тегобама. Зар се издавање добровољачких уверења смело поверити Министарству социјалне политике у коме беху некакви Кужеци, Кризмани, Кораћи, Букшеци и т. д., који су око себе окупљали читава јата несавесних шустера, бербера и др., којима је савестан рад био девета брига, а главно им је било да се погосподе и набију своје џепове”(168, број 270 од 24. новембра 1923).
Посебно незадовољство Заставино било је управљено према Витомиру Кораћу, истакнутом члану хрватске социјалдемократије, тада министра социјалне политике, по рођењу Србину. “Ко је тај Кораћ? Шта је он? Чиме је он заслужио ту силу и власт?! Да ли је њега и другове му народ поставио на та места и дао им поверење, да могу по своме ћефу да ведре и облаче?! И најзад, јесу ли тај јадни Кораћ и другови му достојни да решавају о судбини див-јунака, добровољаца, који принеше онолике жртве на олтар свете слободе? Не! Ти људи нису достојни ни цокуле да очисте иједном добровољцу, а не да расправљају добровољачка питања, јер сваки је добровољац бар нешто допринео за зидање нове зграде, а они ем ништа не допринеше, ем је још руше”; само због тога што нису у стању “прво узроке разгледати, па онда разлоге осуђивати” (168, број 31 од 10. фебруара 1920).
