Милунка уђе у легенду
Једноставно: желела је у рат! Али како? Знала је да је неће тек тако примити. Досетила се: одсекла је косу, натукла шајкачу, обукла чакшире и копоран, па запуцала у Београд.
Не бојим се кад имам бомбе
Ево их, већ им разазнајем лица, јуре као суманути, видим и њихове бајонете на пушкама, али се не бојим. Не бојим се кад имам толико бомби.
Да раде само нож и кундак
Вуку су се тада песме певале. Они који су ратовали под његовом командом у бојевима против Турака и Бугара мислили су да је од челика, да му метак не може ништа.
Срамота је – немати пушку
Мени петнаест година, не знам шта ћу са собом. Мајстор код кога сам учио занат – отишао на фронт. Не могу ни ја да останем код куће.
Носио сам мртвог брата
Мучи ме злокобна мисао. Не могу више да чекам. Пузићу до њега, па шта буде. Ако ми је суђено, мислим, нека буде…
Да Шваба упамти Београд
Истрчавају густи редови немачких војника који покушавају да се дочепају улице и заклона одакле бију последњи браниоци Београда.
То је била људска кланица
После ми било криво: нисам ни рањен, а моји другови погинули, моји другови тешко рањени, пролили крв бранећи вољени град.
Све је далеко, осим смрти
Око мене само мртви и рањени. Све нам је далеко, осим смрти. Она је ту, на сваком кораку. Падају нове жртве. Мене ни метак не окрзне.
Судбина мајора Гавриловића
Безмало се поновио Дунавски кеј, само што су овог пута, уместо немачких и аустроугарских војника, изнемогли батаљон напале дивље арнаутске хорде, заклоњене иза стена.
Брисани са списка живих
Плотуни су се претворили у паклену брзу паљбу. За кратко време, док дан још није потпупо свануо, лежало је више од 300 непријатељских војника, ваљајући се у крви на првом прагу Београда…
Падају царски копљаници
Још рано изјутра непријатељ је био решен да по цену великих жртава пређе преко Дунава и Саве, да заузме Београд и да се дочепа околних положаја.
Опело живим људима
А кад је освануо нови дан, 6. октобар, Тврђава и варош нису се могли више препознати. Све је било порушено, разривено и унакажено гранатама.
Борбама крчимо пролаз
Блокирали смо улице, посели капије. С кућа бацамо бомбе, бијемо из пушака и успешно одбијамо сваки покушај Немаца да продру у град.
Земља и небо у пламену
Пали, гаси… „Водила се одлучујућа битка – пише „Политика” у једном од својих ратних бројева – па се краљ са синовима нашао на положају. Посматрају борбу. Одједном опазише како Аустријанци обасуше силном артиљеријском, пушчаном и митраљеском ватром један брег на коме су биле наше групе. – Да идемо тамо! – предложи принц Ђорђе оцу. – […]
Тринаест дана окупације
Кад су кроз Београд прошле аустроугарске борачке трупе, и за њима ушле позадинске, један од првих који је кренуо у „контрибуцију у натури” био је војни аташе у Београду, потпуковник Ото Галинек.
Проломи на Сувобору
Пролом је био на Сувобору – ту је Прва српска армија, под командом генерала Живојина Мишића, пробила фронт Шесте аустроугарске армије и почела гоњење према Ваљеву.
Фронт се помера на југ
Све српске трупе повукле су се са обале Саве и Дунава и готово неопажено порушиле вештачке објекте на друмовима и железничкој прузи.
Страх од комитских чета
Исте ноћи, када је Аустрија објавила рат Србији, настао је велики прогон Срба у Босни и Херцеговини.
У славу српских пукова
Од најпростијег војника па до војног заповедника нико се не стиди да каже да је Србија земља сељака и да је зато горда.
Град бране и савезници
Деца су загледала топове и њихове дугачке цеви, радујући се што је најзад стигла таква батерија, која ће, како су говорили „показати Швабама, како се брани Београд”.
Долазе ђаци каплари
Није било дана а да кроз редове не проструји вест да је овај или онај ђак из тог и тог батаљона јуначки погинуо или да је показао невиђену храброст и присебност.