Много је безимених јунака пало на Дунавеком кеју и Ади Циганлији бранећи српску престоницу. Из борбе на Дунавском кеју мајор Драгутин Гавриловић и његов други батаљон X кадровског пука отишли су у – историју.
Потпоручник Ђорђе Рош, у то време водник прве чете, овако је доживео борбу:
„… Двадесет деветог септембра други батаљон X кадровског пука под командом мајора Драгутина Гавриловића примио је у одбрани Београда одсек потпорнице: цео Доњи град, Дунавски кеј и све до стругаре Прометне банке.
Моја, 1. чета, под командом резервног капетана II класе Алексе Ресимића, примила је на себе најважнији део овог одсека: Дунански кеј и у то време још пошумљени део до Кеја па до стругаре Прометне банке.
Терен самог Кеја држао је поручник Новица Дуњић с првим водом, коме је накнадно додат још један вод, док сам ја с четвртим водом држао пошумљени терен десно од Кеја до Стругаре. Лево од моје чете налазила се чета потпоручника Милана Ерића, а десно чета 1. батаљона, под командом резервног капетана Милоша Вићентијевића и водника потпоручника Војислава Ковачевића.
О предстојећој Макензеновој офанзиви се званично ништа није саопштавало. Ја сам, међутим, о томе имао извесних података, које сам прикупио за време бављења у авијатичарској ескадрили команданта Витроа, и према томе предочавао буру која се спремала.
Душевно стање јединица било је одличио; зуцкало се нешто о Прусима, а војници су били радосни и горди у исти мах што ће можда имати прилике да се и с њима ухвате у коштац.
Одмах по извршеној смени 3. батаљона, који је отишао у резерву, командант батаљона мајор Гавриловић обишао је положаје и наредио да се у самој линији дунавске обале ископају ровови за клечећи став, и то близу воде, тако да је она делимично улазила у ровове. Под заклоном шуме радило се дању и ноћу, тако да је ова линија ровова 4. октобра била дефинитивио израђена. Значај ових ровова разумео сам тек кад је отпочела борба иа Дунавском кеју, а у прво време нисам никако могао да схватим зашто су ровови грађени уз саму воду.
Да није било тих ровова, ја бих с водом био још у току првог дана потпуно уништен, пошто је немачка и аустријска артиљерија, према раније израђеном плану, по систему такозваних ,,квадратних” простора, тукла углавном терен, почевши неколико десетина метара у дубину од саме дунавске обале. Немци су сматрали да ровови у води и поред ње неће бити подизани, што раније није могло да се утврди пошто су пред сам напад били ископани. Ти ровови су уштедели многобројне жртве …
На левој дунавској обали могло се приметити живо кретање непријатељских трупа. Нарочито је лупњава била велика ноћу, када је непријатељ утврђивао своју артиљерију, постављајући је поред саме обале, под заштитом врбака. Тежи калибри и хаубице постављени су на потребном одстојању од дунавске обале у позадини. Зором, а неки пут и усред дана, могли су се голим оком распознати транспорти на мазгама и брдским колима који су преносили муницију и остали ратни материјал.
Осматрачница моје чете била је смештена на врху једне куле-ветрењаче, конструисане од гвоздених трегера, у висини од 8 до 10 метара. Била је снабдевена првокласним маринским дурбином, који је некада био својина мога оца, а који сам ја поклонио својој чети. Осматрачница је била на изванредно добром положају. За њу је био одређен један каплар са својом десетином. Осматрање је било непрекидно, ноћу и дању.
Њихови извештаји наговештавали су тих дана да се нешто озбиљно спрема с оне стране Дунава, пгго је изазивало општу пажњу. Чудном игром судбине, ова ветрењача је и поред страховите артиљеријске ватре, која је за време напада на Београд просута на том терену, остала читава, иако је шума у ближој и даљој околини била буквално уништена. Остала је читава да би служила као споменик оном храбром каплару и његовој десетини, који су за време напада на Дунавски кеј и даље вршили своју тако значајну дужност, све док нису сви, један за другим, израњавани или изгинули … Од једног, преосталог из те десетине, тешко рањеног војника, сазнао сам доцније да су осматрачи гинули на осматрачком месту раскидани у већини случајева шрапнелима, док су други хладно, верни својој дужности, заузимали њихова места, можда седећи на мртвим телима својих другова.
Добијени извештаји, који су наговештавали припремање непријатеља, слати су претпостављенима са захтевом да се пешачком и артиљеријском ватром непријатељ омета. Наређења која сам добио, гласила су да држање наших трупа мора бити апсолутно пасивно и да ниједан метак не сме бити испаљен.
Ово наређење остало је у важностн и када сам известио своју прихватницу, 4. октобра у 2 часа по подне, да се преко пута мене, на једној чистини поред обале, појавила група непријатељских официра, која је намештала велике двогледе на ногарима и вршила крокирање терена, на који ће се ускоро искрцати њихове трупе.
Петог октобра око 3 часа по подне отпочела је своје страховито дејство немачка и аустријска тешка артиљерија. Моји класни другови, потпоручник Ковачевић, потпоручник Ерић и ја седели смо на насипу железничке пруге и посматрали дејство за нас још невиђене артиљерије, чија су зрна једним поготком дизала у ваздух читаве куће уз страховиту детонацију. Призор је био страховит и у исто време сатански величанствен. Ми смо држали наш ,,воднички ратни савет”, предосећајући да се налазимо на прагу одсудних догађаја.
Кад је ноћ пала, одблесци овог оркана на црном јесењем небу бивали су све ређи и ређи, док се у поноћ није опет све смирило. Ваздух је мирисао на барут, сумпор и паљевину. Са својим водом и својим друговима провео сам целу ноћ у строгој приправности, у предњим рововима.
У зору смо се повукли у насип железничке пруге на одмор. Легао сам у 3 часа, а већ сат доцније, тачно у 4 сата ујутро, 6. октобра 1915. године, пала је у непосредној близини прва граната, као сигнал за страховиту бубњарску ватру која је трајала непрекидно 24 часа. Као да је по команди, у размаку од неколико секунди, после прве гранате пало десет, сто, хиљаду, много хиљада граната …
Пламен и дим обавили су Дунавски кеј и већ је било изгинулих. С извесним губицима пребацио сам вод, не размишљајући много, у предње ровове поред саме обале, спасавајући тако и себе и своје војнике сигурне смрти. У рововима смо провели цео дан и целу ноћ, тучени немилосрдно: са фронталне стране директном ватром пољских и брдских оруђа смештених на дунавској обали и хаубицама из веће даљине, из правца Овче и Борче тежом артиљеријом у десни бок, а у леви бок и леђа оруђима са земунске стране и Бежаније. Потпоручник Ковачевић избројао је са осматрачнице, само на фронталној страни на левој дунавској обали, на простору широком око три километра, 48 оруђа разног калибра.
Та 24 часа ураганске ватре на Дунавском кеју били су најтежи часови које сам у рату преживео. Они се не дају никаквом маштом представити и реконструисати … Тучени са свих страна, у немогућности да се бране од сопствене артиљерије, гинули су војници са страшним ранама по телу …
Земља је затрпавала читаве групе војника, да би затим, заједно с тим покривачем, биле бачене у ваздух под експлозијом зрна тешког калибра. Свака веза с позадином била је прекинута. Храна нам није слата, а ордонанси се нису више враћали јер су успут један за другим гинули …
Земља се тресла и стењала под тешким ударцима. Када је ноћ пала, цело поприште било је осветљено огромним пламеном који је гутао куће, електричну централу, кланнцу …
Пламен је лизао до неба. Огромна буктиња, држана снажном руком Бога рата, којом је хтео још боље да осветли своје крваво дело, удружила се са хуком топова. Затворена у кланици рикала је запаљена стока, чији су крици допуњавали овај пакао, док су се фабрички димњаци стропоштавали уз страховиту детонацију, распаљујући још више црвени пламен …
Била је поноћ. Артиљеријска паљба према предњим линијама Дунавског кеја била је заустављена, а према варошком делу одсека и придолазећим путевима удвостручена. Тада су се, поред наше обале, појавили непријатељски моторни нагролни чамци, осветљени пламеном. Вероватно су испитивали терен за десант трупа. Одмах затим укотвила су се два монитора на обали Кеја отворивши брзу артиљеријску и митраљеску ватру на поручника Дуњића и његове војнике …
Истовремено из дунавског рукавца, вучен с два моторна чамца, указао се велики понтонски мост са два батаљона пешадије, уз урликање и вику. Остатак наше артиљерије напрезао се да својпм погоцима одвоји покоји понтонски чамац, који је уз лелек и кукњаве рањене посаде пловио низ реку. Под заштитом моиитора, понтонски мост је убрзо био постављен. Два батаљона су извршила десант на Дунавски кеј, али после кратког и очајног гушања …
Настала је нека језива тишина. Поручник Дуњић је заробљен са остатком својих храбрих војника.
Десант је извршен око један сат по поноћи.
У првим понтонским чамцима, који су пристизали уз обалу Дунавског кеја, били су помоћник начелника Макензеновог штаба, један командант аустријског пука и оба команданта батаљона. Не чекајући потпуно искрцавање оба батаљона, непријатељ се хитно развијао према варошком делу, али је био дочекан контранападом Сремског одрсда, извесним деловима VII пука II позива и жандармерије.
Код кафане „Шаран” развила се огорчена борба. Имајући велике губитке, тражио сам помоћ од своје прихватницс, у намери да извршим препад у леви бок и да га одсечем од позадине или натерам у Дунав. Ордонанси су опет гинули. Тек ми је пети, пајзад, донео писмено наређење командира да делове свог вода прикуупим и одступим у десну страну према 1. батаљону „када то ситуација буде захтевала”.
Наређење је било писмено и ја сам га уз припомоћ батеријске лампе с узбуђењем читао, осећајући сву деликатност: ако одступим, можда ће доцније сматрати да сам сувише рано одступио, ако останем, бићу вероватно опкољен а можда и заробљен …
Непријатељ је врло пажљиво наступао. Вероватно зато што је стрепео од шуме, или зато што се сувише ангажовао у борби према фронталмој страни код кафане „Шаран”.
Решио сам да останем, како је по извештају моја прихватница, која се налазила у насипу железничке пруге, већ одступила …
Заморен и изнурен до крајњих граница, напрезао сам мозак да бих пронашао решењс које би одговарало ситуацији. Држећпи још увек наређење у руци осветљавао сам га лампицом, чији је крај био распукнут тако да је метал био савијен у облику оштрог ножа, па сам зарио оштинцу у леву руку и секао уздуж и попреко не бих ли изазваним болом прикупио живце и донсо правилну
одлуку …
Непријатeљска одељења су већ продрла у нашу позадину. Ситуација је била очајна. Непријатељ је ту као са свих страна. Мени је остала слободна само још десна страна према 1. батаљону. Решио сам да сачекам десант приближујућегдругог понтонског моста. Наредио сам да се пуца али кад стигне сасвим близу. Тако је и урађено …
Истовремено, поједини непријатељски делови извршили су напад с леђа и левог бока. Први погонски чамац зауставио се пред мојим водом на обали и био дочекан борбом у прса …
Ситуација је достигла кулминацију. Минути су били године. Један оштар крик „мајката швапска”, праћен сксплозијом бомбе, избачене из руку поднаредника Денча, храброг Македонца, отворио ми је слободан пут да с водом одступим, остављајући за собом мртве …
Било је 4 и по часа у јутро када сам напустио положај и одступио, тетурајући се и падајући са својим водом у огромне рупе, створене експлозијама граната и газсећи по баруштинама базена за риболов, који се беху излили. Поједине рупе биле су од пет до шест метара дубоке …
Код стругаре Прометне банке затекао сам вод 1. батаљона нашег пука под командом потпоручника Бркића. Ту одлучих да с њима причекам развој ситуације. Мало затим, у пуном одушевљењу, својственом младости, указали су се делови Сремског одреда у јачини од око 100 пушака, стављајући се под нашу команду …
Било је 5 и по часова када су се, у бледилу зоре, кроз јутарњу маглу, указале три до четири непријатељске чете. Видели смо како се у четним колонама развијају на простору између пруге и дунавске обале, идући од Кеја у правцу стругаре. Између њих и нас, на растојању од око 400 до 500 метара, били су вештачки базени за риболов или за справљање леда, који су међу собом одвојени танким појасом земље. Пред нама је лежао дубоки јаз који је епајао стругару с Дунавом.
Потпоручник Бркић је темпераментно предлагао јуриш. То сам морао да спречим, јер сам увидео непововољан терен који би наш напад потпуно парализовао. Наредио сам да се полеже и да се у највећој тишини непријатељ сачека … Он је у то време већ био обишао базене и развио чете у дупли стрељачки строј. Прилазећи нам, није ни слутио шта га чека.
Од 180 до 200 пушчаних цеви чекало је, у страховитом узбуђењу, да моја пушка прва опали и да сигнал за оштре плотуне који су морали да униште непријатсљске чете.
Шум кретања и уобичајени звекет оружја и опреме већ се јасно чуо кад су њихови редови допрли на одстојање од 40 до 50 метара. Први плотун, пропраћен страховитом вриском и запомагањем, поздравио је непрпјатеља …
Плотуни су се претворили у паклену брзу паљбу. За кратко време, док дан још није потпупо свануо, лежало је више од 300 непријатељских војника, ваљајући се у крви на првом прагу Београда… Остатак је у паничном бекству упадао у базене с водом, где еу многи од њих нашли смрт.
Нови батаљони су пребацивани на Кеј и упућивани према железничкој прузи, коју су делимично били заузели. У то време гине потпоручник Милан Ерић.
Трећи батаљон нашег пука ступа такође у акцију кад и делови 1. батаљона и преотимају насип железничке пруге. Долази до гушања и до компликоване ситуације, јер су се делови чете капетана Вићентијевића, под командом потпоручника Ковачевића, при освитку дана, нашли у позадини непријатеља, испред железничке пруге, окренути леђима непријатељу.
Свануло је. Тада заклокоташе наши митраљези са простора код Платнаре, што подиже дух и изазва одушевљење изнурених војника. То је потпоручник Младен Жујовић, такође мој класни друг, ступио, доследан свом темпераменту, у акцију …
Други вод са два митраљеза дејствовао је под командом поручника Ђорћа Н. Јовановића на терену код електричне централе. Борба ових митраљеских водова водила се на малом одстојању, тако да су губици на обема странама били поражавајући. Ово митраљеско одељење обављало је своју дужност с беспримерним пожртвовањем, иако је његов старешина, пешадијски мајор Драгомир С. Поповић-Варница, лежао у београдској Војној болници. Љубав према отаџбини и својим војннцима није дала мира овом врлом команданту и храбром официру, није у овим судбоносним тренуцима могао да буде одвојен од њих: на ноћ 8. октобра, мајор Поповић-Варница, с ранама у завоју напустио је Војну болницу и стигао у одсудном тренутку међу своје митраљесце на положај код стругаре Прометне банке.
Добро је, војници! – биле су једине речи којима је мајор Варница поздравио своје одељење.
Тада се митраљеска паљба удвостручила с још већим еланом. Кад је ово митраљеско одељење напустило стругару, повлачећи се према вароши, мајор Варница је, поред водника потпоручника Жујевића, имао још свега пет живих војника …
Прошло јс 36 часова откако ни ја ни моји војницм нисмо ништа јели. Гранате погађају наслаге балвана и греда у дворшту стругаре. Греде лете по ваздуху и уз тресак падају свуда унаоколо, убијајући и рањавајући војнике и добровољце.
Било је 9 часова пре подне кад сам успсо да дођем у контакт са својим командантом батаљона, мајором Гавриловићем, који је већ био послао извештај команданту пука да сам заробљен. Наредио ми је да одмах с водом дођем у састав батаљона…
Затскао сам команданта код кафанс „Јасеница” у моменту када је издавао последње наређење за контранапад на Дунавски кеј двема четама VII пука II позива и једној чети нашег батаљона. Командант ме је загрлио … Ту сам затекао и свога командира, капетана Респимића с остатком чете.
Јуриш од кафане „Јасеница” према железничкој прузи извршен је с невиђеним жаром. Ја сам одређен у резерву овог напада. Аустријски митраљези косили су наше јуришне трупе са врло кратког одстојања. Уз крике јуриша и тресак бомби водила се крвава борба на ивици овог историјског града и на вратницама престонице Краљевине Србије.
У једној тесној улици три чете у густим стрељачким стројевима јуришале су на непријатељске митраљезе. У олуцима тротоара текла је људска крв. Тако је Србин бранио част своје престонице на њеном прагу 7. октобра 1915. године.
Око 10 часова добио сам наређење да одем хитно на лево крило батаљона према сплету улица лево од кафане „Јасеница” до Робијашке баште и узмем под команду жандармеријске делове који су прошле ноћи у крвавим борбама били дссетковани …
На улицама су лежали разбацани лешеви у плавим жандармеријским униформама, а на крајњој тачки Улице Риге од Фере наишао сам на један ров – барикаду до врха пуну лешева наших жандарма … То су били делови Сремског одреда под командом потпоручника Живка Кезића. У
споразуму с њим организована је одбрана тог дела вароши.
Аустријанци, који су се били угнездили у насипу железничке пруге, проваљивали су у авлије и иза дрвених плотова отварали ватру у бок и леђа. Одмах су у таквс авлије и у граничне зграде према попречним улицама, које су водиле ка прузи, распоређени наши војници, жандарми и добровољци. Тако се развијала борба појединаца. Многи суграђани, па и деца, узимали пушке изгинулих војника и борили се с пожртвовањем достојним дивљења.
Непријатељ је добијао стално појачање: бацачи мина и целокупна артиљерија удвостручили су акцију. Због критичне ситуације и недостатка група наређено је да се рањеници морају спасавати сами, како најбоље могу … С кровова и с прозора појединих кућа пушкарало се с непрпјатељем који је био на прузи. Убациване су бомбе у насип из непосредне близине од 6 до 7 метара. Посматрано јс њихово дејство.
Око један час по подне стиже нам у помоћ потпоручник Петар Павловић, мој класни друг, са два вола из III батаљона. У два и по часа долазе још 3 вода и командант батаљона мајор Драгутин Гавриловић. Иначе огроман као див, изгледао је тада још већи. Окупио је око себе официре и војнике 2. батаљона, делове жандармеријских чета и Сремског одреда. Тада је загрмео његов глас пун заноса:
„Тачно у 3 часа непријатељ се има разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао.
Војници! … Јунаци … Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и отаџбине … Ви немате више да се бринете за своје животе који више не постоје … Зато напред у славу! … За краља и отаџбину … Живео краљ! … Живео Београд! …”
Проламао се ваздух од промуклих узвика јунака који се мешаху с грмљавином топова и клокотањем митраљеза. Куће су се рушиле, бели димови шрапнела оцртавали су се сада на плавом београдском небу и у томе паклу од смрти и одушевљења угледао сам цвеће, бели зумбул у излогу мале цвећарске радње. Под утисцима говора свог команданта пришао сам излогу и једним ударом ноге разбио велико стакло: закитио сам капу зумбулом и гледао с каквом се раздраганошћу ките моји војници пред полазак у неизбежну смрт …
Захватио нас је необуздани излив одушевљења. Осећао сам како смо сви свесни да је лако и слатко умрети за краља свога и отечество своје.
Ето, тако окићени пошли су храбри војници у смрт – јер ретко ко је остао у животу после контранапада извршеног на железничку пругу и Робијашку башту на дан 7. октобра у 3 и по часа по подне.
Одстојање од непријатеља било је врло мало, једва 20-30 метара. Због мноштва непријатељских митраљеза очигледно је – иде се у сигурну смрт.
Неколико минута пре три часа, потпоручник Павловић загрлио ме је последњи пут и у силном јуришном налету извршио напад према баштованџиницама, непријатељу у десни бок, са своја три јуначка вода.
Одмах за њим, с громогласним ,,ура”, излетео сам и ја са своја три вода у правцу железничког насипа с циљем да се докопам једног рова – барикаде, двадесетак метара испред железничке пруге, и да одатле бомбама омогућим скок у непријатељски ров …
Наши губици били су страховити. Гледао сам како моји војници с недовршеним криком на уснама падају … Таман сам допро до барикаде, кад чух узвик: „Погибе потпоручник Пера …” Окретох се на леву страну и видех свог доброг пријатеља и класног друга, великог јунака, чије је тело у ранијим борбама било куршумима изрешетано, како пада погођен у уста, држећи у десној руци грчевито револвер…
Нисам видео његов пад па земљу … Огорчен смрћу свога пријатеља, ја сам са војницима полетео са барикаде у непријатељски ров … Али пре него што сам га прекорачио, пао сам тешко рањен у врат.
Не знам колико је протекло времена, кад чух разговор неколицине војника који су се препирали о томе да ли сам жив или мртав и да ли ме треба оставити или понети … Чуо сам јасно речи, али иишта нисам могао видети. На крају су ме ипак понели. Уз пут сам дошао к себи. Тражио сам да ме однесу код мог команданта …
Он ме је храбрио и истовремено издавао наређење за одбијање напада који је непријатељ спремао. И баш кад су донесена носила и кад је командант хтео да се опрости са мном, један крик ставио ми је до знања да је и мој командант, мајор Гавриловић рањен …
Заиста, мало затим, стропоштао се рањен у главу, поред мене. Неколико минута доцније, паде у непосредној близини, тешко рањен, мој командир капетан Алекса Ресимић.
Команданта и командира војници су однели, а ја сам остао лежећи на земљи, слушајући приближавање непријатеља који је вршио јуриш за јуришем.
Вукао сам се по земљи док је крв млазевима шибала из врата. Онда сам опет изгубио свест … Не знам тачно колико је то трајало. Тада ме је неколико жандарма одвукло до куће у Душановој улици бр. 6, где су под сводовима некадашње палате Евгенија Савојског неке грађанке Београда отвориле привремено завојиште, превијајући наше војнике и официре …
Мајор Гавриловић и капетан Ресимић били су већ превијени и однесени из овог импровизованог завојишта. У превијалишту су биле: Јелена Милутиновић, бивша чланица Народног позоришта и супруга Добрице Милутиновића, нашег познатог глумца, Вукосава Попадић, Олга Јовановић и извесна Ленка, жена неког комите.
Иницијативом и пожртвовањм Јелене Милутиновић ја сам спасен, пошто ме је она, у недостатку носила, положила на једна врата и на њима ме, под кишом куршума и граната, стављајући свој живот на коцку, идући читава три сата, уз припомоћ двојице жандарма и једног Аустријанца – заробљеника, однела у Војну болницу и предала доктору Рајану, шефу америчке мисије, који је са својим лекарима већ 24 сата на пет операционих столова вршио своју велику хируршку и спасилачку дужност …
Скинули су ме с операционог стола и понели на једном чаршаву кроз дугачки и мрачни ходник, који је био осветљен блеском топова и експлозијом граната. Спустили су ме у кревет једне мрачне собе у којој је урликао од болова, тешко рањен, капетан I класе Иговић из VII пука II позива.
Мало затим донесен је и потпоручник Живојин Швабић, коме је метак пресекао врат, потом потпоручник Митар Вукаловић, тешко рањен у груди, обојица официри мога пука”.
