Ех, какво је то време било! И какви људи! Познавао сам Тасу Донића, Игњата Кирхнера, Живка Кезића, Воју Танкосића, војводу Вука, војводу Луна… Зна се какви су људи били: кремен- камен! Ко је био с њима, тај није могао знати где ће омркнути а где осванути. Ја сам био код војводе Вука. И то од првог дана рата …
Вуку су се тада песме певале. Они који су ратовали под његовом командом у бојевима против Турака и Бугара мислили су да је од челика, да му метак не може ништа … Био је мали растом, али је био гуја из потаје … С њим сам доживео прво ватрено крштење, под његовом командом преживео сам највећу битку на Церу и Гучеву …
А какве су битке биле – записано је у историји …
У Београд сам дошао 1908. године. Из Лесковца. Тамо је, из Гњилана где сам рођен, од турског зулума најпре побегао мој отац Јован са најстаријим сином Илијом, потом мајка Настасија и нас шесторо деце. Отац остаде да ради у Лесковцу као месар, а ја запуцах у Београд. Било ми је тада 12 година. Хоћу да будем келнер. Прими ме власник хотела „Славија”, неки Перишић. Ту сам остао све до атентата на Фердинанда …
А кад је Гаврило Принцип убио Фердинанда у Сарајеву – сав Београд је, чини ми се, горео у неком патриотском жару … Поворке су ишле улицама и клицале Принципу … Увече сам и ја ишао по пеким кафанама у којима су се окупљале комите. Њихова имена су се шапатом изговарала: Танкосић, Вук, Луне …
После дође и онај аустроугарски ултиматум. Види се: мирише на рат. У Официрском дому поче уписивање добровољаца. Један наредник уписује, а поред њега стоји војвода Вук и посматра голобраде младиће. Дође ред на мене. Стрепим, али без разлога-уписаше ме без речи …
После неколико дана стигосмо у Лозницу. Одатле, пуних 12 дана, из битке у битку. У Вуковом одреду је било око 800 људи. После сваке битке све нас је мање. Пристизали су неки добровољци, неки бежали из Босне, бацали аустријску уннформу и облачили српску. Тако се одред обнављао.
Средином августа, негде испод села Текериша, у сутон, постројише нас командири у кару. Не прође ни минут стиже војвода Вук. Иде од војника до војника и загледа га. Из очију му, чини ми се, избија пламен … Уочио сам тај његов поглед. Касније сам закључио да је такав поглед увек имао пред љуту битку.
– Нека иступе корак сви они који мисле да имају срце Милоша Обилића! – рече Вук громким гласом.
Тајац. Онда се, као по комаиди, покренуо цео одред и иступи корак напред.
Дооро, јунаци! Пошто је мајка родила Обилиће, онда то ноћас, у име Бога, морамо и посведочити. Ноћас ћемо напасти непријатеља. Али, изненада, тихо, без пуцњаве … Има да ради само нож и кундак не дати Шваби могућност ни да јаукне … Најбржи и највештији уклониће њихове предстраже и отворити пут одреду … Иза нас креће прва дивизија Друге армије … Тек кад груну наши топови, ми ћемо отворити ватру. Ноћас ће Шваба упамтити Србина на чију је отаџбину пошао …
То је било све што је војвода Вук рекао. Командири се повукоше с њим на разговор, а ми се почесмо спремати. Неки, који су носили цокуле, стадоше их везивати крпама – да се не чују кад крену. Већина у опанцима. У торбама, уместо хлеба – бомбе … Кренусмо онако како је заповедио Вук: нечујно …
Боже, какав је то покољ био! Нигде јаука, нико ни да писне, а нож ради … Отвори се пут одреду. Убрзо потом грунуше наши топови … Швабе, збуњене, очекују да их предстраже обавесте шта се збива, а предстраже – мртве… Мртва уста не говоре. Отвори се борба. Швабе у групама налећу право на нас. Ми залегли, па брзом паљбом… У свитање избисмо на Текериш. Швабе се сјурише низ падину, према Дрини … Оставише мртве . . .
Гонили смо их све до Дрине у којој многи њихови нађоше смрт.
После на Мачков Камен. Ту сам видео принца Ђорђа Карађорђевића – рањен.
До јесени остадосмо на том положају. После се повукосмо према Космају. У децембру, негде око половиие месеца, поведе нас Вук према Београду. Престоница је у швапским рукама. Опет нас построји и рече:
– У зору ћемо у престоницу! Сјурићемо се преко Торлака и Топчидера према Сави. Кад Шваба почне да бежи према пристаништу – ту ћемо га сачекати …
И сачекали смо га. Мало их је који су умакли … А кад избисмо на Теразије – девојке нас окитише цвећем и везеним чарапама
Јордан Катанић живи у Београду.
