Усред борбене хуке, која на српској страни полако јењава, јер је бранилаца све мање, а на швапској све више расте, јер је нападача све више и више, крвавим разбојиштем одјекује глас једне жене: „Удри! Не дај се! Напред, момци! Бомбе бацај! Нека Шваба упамти Београд …”
То трепери глас Софије Јовановић, оне што се већ беше прославила у првим данима рата, када је на аустријској караули у Земуну истакла српску тробојку. Од тада па све до оног кобног октобра 1915. године, ова матуранткиња београдске женске гимназије тукла се у свим борбама као Софроније Јовановић.
Ево је на Дунавском кеју! Умукли српски и савезнички топови, потучени и онеспособљени, грува само немачка артиљерија, илу све гушћи немачки стрељачки стројеви, али срца бранилаца још пламте жаром, још туку непријатеља који надире.
Овим преосталим групама нема више ко ни да командује; старешине изгинуле или рањене. Али, овде је свако себи издао заповест: ни корака назад! И као да је свако себи одржао опело.
– Нема муниције! – одјекује у ноћи слабашни глас једног рањеника. – Нема муниције!
– Штитите ме, момци, ја ћу донети муницију! – каже Софија, па у неколико скокова претрчава улицу и некако довлачи сандук муниције коју браниоци Београда, покошени гранатама и рафалима, нису успели да испуцају.
Нови плотуни косе швапске војнике које је тренутна тишина охрабрила. Мислили су да је најзад сломљен отпор бранилаца и да ће моћи слободно да уђу у српску престоницу.
– Мени остаде само једна бомба и десет метака! – чује се опет нечији глас.
– Ја имам још два реденика и пет бомби! – одговара други. Чим Швабе крену – засућу их свим што имам, па после шта нам Бог да …
– Ево их! Удрите, браћо!
Проломи се ваздух, јауци испунише ноћ, земља се поново затресе.
Истрчавају густи редови немачких војника који покушавају да се дочепају улице и заклона одакле бију последњи браниоци Београда. Потиснута с једног места, група бранилаца дотрча на друго, оно на којем је била Софија Јовановић с двадесетак добровољаца.
– Пази команду! – затрепери изненада глас старешине Живка Кезића, који је дошао с групом добровољаца.
С друге стране заклокота немачки митраљез.
– Пали! – грмну Кезићев глас.
Истог трена осу се ватра из пушака и митраљеза. Усред тог пакла од бомби и шрапнела бану један старији сељак с торбом о рамену. Налете на Софију.
Човече, шта ћеш ти у овом паклу? Шта те доведе овамо? – шапатом упита Софија.
Мука, војниче! – прошапута и сељак. – Мука. Тражим сина, редова у десетом кадровском пуку. Кажу да је овде.
– Склони се, пријатељу, овде, иза куће. Видиш да Швабе бију са свих страна.
‘Оћу, ‘оћу, војниче. Ма није ми за мене, и да ме погоди, стар сам, али ми је за вас, младе.
И сељак поче да говори о свом сину:
– Распитивао сам се, па ми рекоше да је овде, код мајора Гавриловића.
– Слушај, пријатељу; не можеш га сада паћи. Видиш и сам како је. Него, иди ти кући, па кад ово мине, кад отерамо Швабе, ти дођи …
– Добро – вели сељак помирљиво. – Добро, кад ти кажеш. Ама, да ми је само да га видим, да му преобуку дам.
– Кући, кад наређујем! – заповеди Софија.
Уто опет одјекну нечији глас:
– Немамо муниције. Ни бомби.
Сељак поздрави војнички и оде, али се убрзо врати са сандуком муниције.
– Видех ову муницију, па велим … да принесем. Мог’о би овако и убудуће …
– Ти стари, кући! – виче Софија.
Да идем за муницију још једном, па шта Бог да – предлаже сељак.
– Кући!
Софија погнуте главе у трку пређе улицу да потражи муницију. Убрзо се вратила, али уместо сандука муниције донесе дечака од петнаестак година. Рањен је, али не испушта пушку из руке. На глави црногорска капа. Бајонетом му рашивају капутић и превијају ране. Он ни да јекне.
Боли ли? – пита Софија.
Не боли! – каже дечак.
Како је то могуће? Ти си још мали.
Ја сам добровољац! Нисам више мали. Хтео сам у подофицирску школу, али школе не раде. Тако дођох међу добровољце.
– Издржи још мало! – каже матерински Софија. – Док наиђу болничари.
– Тамо, на бојишту, има још млађих од мене – рече дечак. – И туку Швабе.
– Требају носила! – виче Софија.
– Нема носила!
– Одваљуј врата! – заповеда Софија.
– Која врата? – пита неко.
– Која било!
Тог тренутка два добровољца донеше врата скинута с нечије порушене куће.
– Помозите да га изнесемо одавде. Тукао се као прави јунак! – каже Софија.
– Дунавски кеј је пун мртвих и рањених. И болничари су изгинули. Има још само неколико жена које иду по разбојишту и извлаче рањене – говори неко у мраку.
– Где год се окренеш, непријатељ – каже други глас. – Најгоре је за ову млађарију. Склањамо их, а они – ништа. Хоће да туку Швабе … Има их неколико тамо … око пруге.
– Морам их заштити! – каже Софија. – Идем до њих!
– Не сад! Погинућеш! – каже један добровољац.
– Морам! – каже Софија. – А ви носите овог дечака!
Софија потрча опрезно. У сусрет јој дотрчаше три дечака. Склонише се иза зида срушене куће.
– Шта ћете ви овде? – пита Софија благим гласом.
– Да помогнемо војсци – каже један. – Имамо и пушке …
– Пушке? Откуда вам?
– Од погинулих војника! Има их – колико хоћете. Тамо … разбацане по прузи.
– Како се зовеш? – пита Софија настаријег међу њима.
– Душан Вујић – одговори поносити дечак.
– Шта ти је отац?
– Општински деловођа.
– А ти? – пита другог.
Светислав Ђорђевић. Нисам мали, имам четрнаест година, ђак сам Прве београдске гимназије. Отац ми је учитељ.
Ја сам Јован Станић – представи се трећи дечак. Мени је дванаест година. Син сам капетана Станића из Београда …
– Назад! У варош! – заповеди Софија.
Ја остајем овде! – одговори Вујић.
– Остајем и ја! – додаде Ђорђевић.
Мени је овде место! – шапну Станић. – Хоћемо и ми да тучемо Швабе …
– Зар вас није страх? – пита Софија.
Већи је страх предати се! – одговорише. – Треба бранити Београд!
Бежите одавде! Брзо, један за другим. Војнички. Ја ћу вас штитити.
Одавде ни мртви! – рече на то Вујић.
– Нама је овде место! – додадоше друга двојица сложио.
Одлазите или ћу вас разоружати! – плану Софија. – Ако сте војници, морате слушати наређење. Разумете ли?
Разумемо! – одговорише дечаци углас и једам за другим, вукући пушке, претрчаше улицу и кренуше према вароши.
Догодило се, ипак, нешто што Софија Јовановић није могла да предвиди: дечаци су тобож отишли с бојишта, али су кренули с друге стране према реци и стигли до Небојше куле.
Ту их је нешто касније затекао ђак – наредник Богосав Војиновић – Пеликан. Рекао им је да се повуку оног часа кад се војници буду повлачили. Они су, по свему судећи, чекали тај тренутак, али се војници нису повукли јер су сви изгинули. Дечаци су заробљени и – стрељани.
Код куле Небојше Немци су успели да заробе још 20 добровољаца. Обесили су их код цркве Ружице. Ту су стрељали и једног свештеника и неколико грађана.
И данас код цркве Ружице, на зидинама с десне стране, стоји спомен – плоча која сведочи о жртвама које су ту сахрањене. Над спомен – плочом стоји ловоров венац …
Софија Јовановић је преживела ову битку, повукла се с војском преко Албаније и касније се истакла у борбама на Солунском фронту.
