Да би се у аустријске редове унело што више нереда, наређено је да се препадом поново заузму Бежанијска коса и Земун.
Сведочи мајор Ђукић:
Препад се морао извести ноћу, али због ноћних укрштања на Малој Ади, споријег превоза, привиђања монитора и разних других узбудљивих догаћаја, три батаљона 7. пука I позива пребачена су тек око 4 сата.
Док су се извршила потребна померања и распоред, препад је отпочео тек у свануће. Деснокрилни батаљон (мајор Ђукић) наступао је право па Земун. Ишао је железничким насипом од Савског моста. Батаљон је истурио чету у претходницу.
Левокрилни батаљон (мајор Гајић), кренуо је насипом, лево од мостобрана, а потом је код Црпаре скренуо десно, право Евгенијевом шанцу, ка Бежанијској коси.
Чета у претходници изненадила је аустријско одељење код Црпаре, које је одступило после два-три слаба покушаја да отвори митраљеску ватру.
Овај батаљон је на леђима тих аустријских одељења изашао на Бежанијску косу, што је помогло деснокрилном батаљону, који је био заустављен јаком митраљеском ватром са кућа око земунске железничке станице.
Чета у претходници деснокрилиог батаљона претрпела је знатне губитке, па је у јуришу тешко рањен и командир.
Две чете потпадоше под ту исту ватру и згомилаше се иза једне попречне терасе код прве постаје. У том тренутку десило се нешто што је могло имати страшне последице по батаљон. Удар зрна дум-дум у дрвеће иза ових чета, стварао је утисак да ватра долази из наше позадине. У том веома осетљивом моменту иза чета чуше се узвици ,,ура”. Паника је лебдела у ваздуху … Командант батаљона је баш тада лако рањен у нос и тешко је могао да се оријентише … Из високог кукуруза појави се четврта чета која је закаснила с превожењем. Командир је хтео узвицима да најави свој долазак, своје приближавање.
Та чета је упућена лево, кроз кукуруз а потом и преко чистине. Иза те терасе нису се могле маћи ни напред ни назад. Видело се како чете левокрилног батаљона излазе у густим стројевима на Бежанијску косу. Наша тешка артиљерија с Бановог брда отвори паљбу на железничку станицу. Цео деснокрилни батаљон крену напред и Аустријанци одступише највећом брзином. И овај батаљон ускоро изиђе на Бежанијску косу и заузе одсек око железничке пруге и усека. Једна чета прође кроз Земун и изби на предњу ивицу вароши.
Трећи батаљон, у резерви, паступао јс позади левокрилног батаљона. Он је упућен лево од Евгенијевог шанца да заустави аустријску колону која је долазила од Сурчина. Та колона је брзо надирала и спречила да се одвуку заплењени тешки топови око шанца.
Кад је пао мрак, аустријски монитори кренуше уз Саву и, дошавши код Мале Аде, на место превоза, у време кад су се наши коњички водови превозили, отворише топовску и митраљеску ватру.
Настао је неописив метеж, дављење и јурњава … На месту превоза био је остављен, као посада сигурности, један наш вод с официром, који је отворио ватру на мониторе, али без успеха. Монитори су знали да у Сави нема мина и да на обали није намештен ниједан топ који би их гађао из непосредне близине.
То даде повода размишљању да је постојала нека тајна телефонска веза између Београда и Земуна.
Неколико коња, који су препливали леву обалу, поплашени, одјурише ка Бежанијској коси и улетеше у наше редове који су у крајњој узнемирености слушали паљбу на јединој одступници …
Повукли смо се у највећој тишини и реду. Монитори су, из непојмљивих разлога, отишли узводно. Тако је наш мали одред остао у мостобрану на левој обали. А наша комитска одељења и даље су залазила далеко у позадину непријатеља и враћала се са заробљеним швапским официрима …
Један догађај из децембарских дана прве ратне године, који је у почетку личио на побуну међу српским војницима, изазвао је много узбуђења, а мало је требало па да се трагично оконча.
Кад су Аустро-Мађари одступили на своју територију, поново су запосели Малу Аду и с ње тукли саобраћајницу Обреновац-Београд. Српске групе су заузеле Велику Аду. Да би ослободили наведену саобраћајницу и тиме обезбедили ослонац за евентуалну офанзиву, наређено је да се заузме Мала Ада.
Под командом мајора Ђукића стављене су три чете из Седмог пука другог позива и то из разних батаљона. Мајор није познавао ове војнике, а и они се међусобно нису познавали, што није било нимало згодно.
Због месечине, мајор је тражио одобрење да одложи ноћни напад за другу, погоднију прилику. Приметио је да непријатељ удешава острво за одбрану: стављао је мине поред обале, а понегде и бодљикаву жицу. Требало је прећи велику реку под митраљеском и пушчаном ватром.
Мајор је још раније удешавао један шлеп за борбену акцију. У шлепу, дугом 20 и широком 4 метра, постављене су дрвене скеле и на њима даске на којима су војници клечали. Около су биле гвоздене табле као заклон од пушчаних зрна.
Командант је припремио овај удар и на психолошкој основи – предвидео је све могуће ситуације. Препад је морао бити успешан! После јаке артиљеријске ватре са Тврђаве у леђа непријатеља, и са Топчидерског брда у главу, требало је отворити брзу пушчану и митраљеску ватру са шлепа.
Све је било лепо замишљено, али … Војници су, изгледа, имали свој „план”: једни су предлагали да се одрекне послушност непознатом, амбициозном мајору, јер нема потребе да се прелази на непријатељеву територију, поготово зими; други су се јављали за болницу …
Није лако нападати острво преко велике реке, поготово кад је обала минирана, кад је ту и бодљикава жица, а бомбе и митраљези припремљени за дејство …
Освануо је мутан дан, пун неке измаглице. Згодно време за ноћни препад. Мајор Ђукић је наредио да све три чете дођу на Велику Аду одмах после ручка. Хтео је да пред одлучујући напад осмотри непознате војнике, да им објасни план. Око подне дођоше само две чете, треће нема. У водним колонама чете стадоше једна према другој. Приђе им мајор и поздрави: „Помози Бог, војници!” али је одзив био слаб. Мајору је већ јасно да ће бити отпора. Ииак, одлучи да изда заповест:
Војници, према наређењу команданта Одбране Београда, батаљон ће ноћас извршити препад на непријатеља који држи Малу Аду преко реке…
– Доста је било! – рече неко иза његових леђа. – Шта ћемо на непријатељевом земљишту? Чувајмо наше!
Мајор се нагло окрену према првој чети, одакле је допро тај глас, извуче револвер из кубуре и упита:
– Ко је тај?
– Сви ми! – повикаше војници из друге чете која је била иза његових леђа.
Мајор одмерава мрким погледом војнике, а таквим погледом одмеравају и они њега.
– Тако дакле! – изусти с презрењем. – Чуо сам ја о вама, кукавице! Бежали сте и са других положаја. Е, сад ћете платити за све.
Видећи да нема командира, мајор упита:
– Где је командир?
Јутрос је отишао у болницу! – одговори најстарији водник.
– Тако, тако. Кукавица командир, па кукавице и војници! – виче мајор.
Војници занемели.
Мајор наређује водницима да запишу имена оних који одбијају послушност. Затим стаде испред чете, одвоји половину и рече:
– Они су се бунили! Попишите их!
Тек што водници почеше бележити имена, читави редови из окривљене, прве половине почеше прескакати у другу. Мајору већ беше лакше на души. Правио се да не види то претрчавање у групу која се није бунила. Ипак, кад то узе велике размере, викну:
– Стој, кукавице!
Сви се укочише.
Тада стиже и трећа чета. Заустави се са стране и војници у чуду гледају шта се збива. Из прве чете неко викну:
– Ево, овај се први бунио!
Двојица из строја изводе као смрт бледог војника и приводе га мајору. Овај га бесно зграби за гушу и повика:
– Конопац!
Сви се скаменили. Није лако: хоће мајор ту, пред њима, да обеси војника!
У том тренутку појави се потпуковник, командант батаљона из кога је прва чета. Омален, снажан, са дугим брковима и накострешеним густим обрвама. Приђе лагано, ухвати сабљу по средини и, поздрављајући мајора прописно, рече:
– Молим вас, господине мајоре, објасните ми шта се десило.
– Господине потпуковниче, ваши војници су се побунили и ја не могу да извршим наређење команданта Одбране Београда док се прво не стреља сваки десети из побуњене чете! – одговори мајор Ђукић и мало се измаче.
Потпуковник приђе чети и погледом поче прелазити по војницима. Чим кога погледа, овај обори очи. Стиде се пред својим омиљеним командантом с којим су делили зло и добро у ранијим ратовима.
– Јесам ли ја, децо, то од вас заслужио? – упита прекорним, очинским гласом. – Зар да моје војнике називају кукавицама и да их стрељају што неће да изврше генералову заповест?! Ја то нећу преживети.
– Нисмо ми кукавице! – викну неко из прве чете а остали се придружише. – Ми ћемо да извршимо свако ваше наређење без поговора!
Лице потпуковника стаде се разведравати и он очински упита:
– Је ли то искрено?
– Јесте, јесте! – вичу сви, радосни што се назире излаз из ове ситуације.
Стари командант се усправи, узе прописно сабљу и тешким кораком приђе мајору. Поздрави га и рече одлучно:
– Господине мајоре, ја ћу са својим војницима извршити вашу заповест и ја вас молим да мојим војницима опростите грешку. Лично ћу са њима исправити то.
Посматрајући с поштовањем старог официра и ценећи његову готовост да извршава наређења, мајор попусти. Овако се обрати чети:
– Из поштовања према вашем храбром команданту, прећићу преко свега. Ако успемо, у шта сам потпуно сигуран, пустићу вас о Божићу кући на недељу дана …
– Ура! Живео!
– Осим тога – настави мајор – будете ли ме слушали, гарантујем да нико неће погинути, а и моја кожа није јефтинија од ваше. Сви ћемо бити заједно, разуме се и ваш стари, храбри командант.
Кад падне ноћ, лађари спустише низ рукавац велики шлеп у који уђе прва чета … Извукоше га 400 метара уз обалу Велике Аде. За шлеп привезаше пет чамаца за случај искрцавања на Малу Аду. На крову шлепа поставише два митраљеза. Пустише потом шлеп низ реку и бацише сидро на средини, према горњем врху Мале Аде.
Тада је мајор тражио да дејствује артиљерија на раније утврђене циљеве. Топови загрмеше, ватрени језици се распламсаше над Малом Адом. Тај ватрени оркан потраја десетак минута. На дати знак са шлепа отворише митраљеску и пушчану ватру. Са десне обале Саве такоће припуцаше. Врило је као у казану. Са шлепа повикаше „ура”. Кроз ноћ ови узвици одјекнуше реком …
Друга чета се у мећувремену укрцала у десет чамаца са Велике Аде и спустила низ рукавац ка доњем врху Мале Аде. Кад се приближи, чета поче бацати бомбе на обалу, али се непријатељ не огласи. Чета се искрца и зађе по рововима, извлачећи из њих шћућурене Аустријанце. Прва чета осети повољан момент и искрца се. Трећа чета стиже моторним чамцима и заузе насип. Ту заробише око 80 војника и подофицира.
– Где су вам официри? – пита мајор заробљенике.
– Скочили су у Саву и отпливали према Зимовнику! – одговори један, сав премро од страха.
– Зар по овој децембарској хладноћи? упита мајор.
– Па, кад се мора! – осмели се мало заробљеник. – А и ми, кад угледасмо ово страшило од шлепа не усудисмо се ни метка да испалимо. Ваша артиљерија туче у главу и у леђа. Сад је за нас рат готов.
У овом препаду погинуо је само један српски војник нагазивши мину на обали.
А што се божићњег одсуства тиче – мајор је одржао реч.
